Stalno menjanje mamaca i udica

Pro­le­će ni­je uvek ide­a­lan pe­riod za ri­bo­lov na Ta­mi­šu, jer zbog to­plje­nja sne­ga na Kar­pa­ti­ma vo­do­staj po­ne­kad ne­de­lja­ma bu­de iz­u­zet­no vi­sok, a pri­stup vo­di ve­o­ma ote­žan. Ovog ma­ja, me­đu­tim, na sre­ću ri­bo­lo­va­ca, si­tu­a­ci­ja je bi­la ne­što bo­lja. Ni­vo re­ke je­ste osci­li­rao, ali se ipak mo­glo pe­ca­ti na mno­gim de­lo­vi­ma, pa i na po­pu­lar­nom ke­ju u Pan­če­vu, na kom su fi­de­ra­ši ma­sov­no lo­vi­li i če­sto do­bro pro­la­zi­li

 Ka­da god mo­gu da bi­ram iz­me­đu pe­ca­nja u do­brom dru­štvu, ma­kar i uz ri­zik da ulov ne bu­de im­pre­si­van, i pe­ca­nja na ko­me je ulov za­ga­ran­to­van ali bez pra­vog dru­štva – uvek bi­ram pr­vo. Ta­ko sam i pre ne­ko­li­ko da­na, ka­da me je moj ve­li­ki pri­ja­telj Ba­ne Ma­rin­ko­vić iz Pan­če­va, ujed­no je­dan od na­ših naj­bo­ljih fi­de­ra­ša, po­zvao da se dru­ži­mo i pe­ca­mo na pan­če­vač­kom ke­ju, po­ziv od­mah pri­hva­tio, bez se­kun­de pre­mi­šlja­nja, iako mi je re­kao da su uslo­vi za ri­bo­lov da­le­ko od ide­al­nih jer se Ta­miš još ni­je bio u pot­pu­no­sti po­vu­kao u ko­ri­to, zbog če­ga je va­lja­lo po­ne­ti i gu­me­ne či­zme i po­sto­lje za no­ge (eng. »fo­ot pla­te«) za sto­li­cu ili plat­for­mu za se­de­nje. Me­đu­tim, sve je go­vo­ri­lo da bi pe­ca­nje mo­glo da bu­de za­bav­no, jer je be­la ri­ba tih da­na ve­o­ma do­bro ra­di­la.

Do na­šeg su­sre­ta na vo­di Ta­miš je ipak još ma­lo opao, pa su se uslo­vi po­pra­vi­li, a do­dat­no sam se ob­ra­do­vao ka­da sam na sta­zi vi­deo mno­ge po­zna­ni­ke ko­ji su do­šli da tre­ni­ra­ju na sta­zi oda­bra­noj za ovo­go­di­šnje pr­ven­stvo re­gi­o­na Se­ver, za­tim Mar­ka Rok­si­ća (ta­ko­đe tak­mi­ča­ra, ali ovog pu­ta u ulo­zi tre­ne­ra), kao i do­a­je­ne tak­mi­čar­skog ri­bo­lo­va Vu­ko­ma­na An­dre­ji­ća i Mom­či­la Rok­si­ća, ko­ji su nam jed­no vre­me pra­vi­li dru­štvo.

RI­BA JE BI­LA VE­O­MA ak­tiv­na, na­ro­či­to de­ve­ri­ka, ko­ja je ta­da već bi­la u za­bra­ni, ali se in­ten­ziv­no hra­ni­la, a na udi­cu su mi čak do­la­zi­li nat­pro­seč­no ve­li­ki ko­ma­di za ovaj te­ren, uglav­nom te­ški iz­me­đu 300 i 500 g. Na­rav­no, sve sam ih od­mah vra­ćao u vo­du, a sa­mo sam se sa jed­nom od njih i sli­kao pre ne­go što je po­no­vo za­pli­va­la re­kom, ka­ko bih ih što ma­nje mal­tre­ti­rao. Da­ka­ko, bi­lo je do­sta i onih ri­ba ko­je ni­su u za­bra­ni (»co­bli« tj. špi­cer­ki i kru­pa­ti­ca), ali znat­no sit­ni­jih od de­ve­ri­ka, ta­ko da je ulov ko­jim sam na­pu­nio kor­pu me­re­do­va i sa ko­jim sam se sli­kao sa­mo ma­nji deo ono­ga što sam tog da­na ulo­vio.

Ri­ba je, bar kod me­ne, bi­la to­li­ko ak­tiv­na da sam uglav­nom pe­cao sa­mo na je­dan štap – Ma­ver Abyss (sa ma­ši­ni­com Ryobi Ecu­si­ma) – ina­če moj oba­ve­zni iz­bor ka­da du­va jak ve­tar (što je ovog pu­ta bio slu­čaj), a tek po­vre­me­no bih za­ba­cio i dru­gi. Bi­tan fak­tor uspe­ha bi­lo je če­sto me­nja­nje mam­ca, a isto­vre­me­no, na­rav­no, i udi­ce, či­ji je ob­lik i ve­li­či­nu tre­ba­lo pri­la­go­di­ti ono­me što ri­bi nu­di­mo. Ko­ri­stio sam Col­mic 5000, Sen­sas 3405 i Ow­ner So­de (pr­va dva mo­de­la u ve­li­či­ni 16, a tre­ći u ve­li­či­ni 14), u za­vi­sno­sti od to­ga da li sam tog mo­men­ta hteo da ka­čim pin­ki­je, cr­vi­će ili tan­ku cr­ve­nu gli­stu. Pred­ve­zi su bi­li od mo­no­fi­la Col­mic RBS i Ma­ver TT, preč­ni­ka 0,12 mm, hra­ni­li­ce AS »kram­pon­ke« sa ote­ža­njem od 40 g, a hra­na – mo­ja omi­lje­na kom­bi­na­ci­ja za ovaj deo Ta­mi­ša... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 454-)