Doći ćeš ti ponovo!

Ša­ra­na u naj­hlad­ni­jem de­lu se­zo­ne du­go ni­ko ni­je po­ku­ša­vao da ci­lja­no pe­ca, a ve­ći­na ri­bo­lo­va­ca bi­la je ube­đe­na i da se on ta­da uop­šte ne hra­ni. Ni sa­da ta­kav ri­bo­lov ni­je ma­so­van, pre sve­ga za­to što ni­je ni lak ni na­ro­či­to pro­duk­ti­van, ali oni naj­za­gri­že­ni­ji na kra­ju po pra­vi­lu ima­ju či­me da se po­hva­le

 Pre vi­še od 20 go­di­na, na de­lu Du­na­va tj. du­nav­ca gde sam uz mno­ge dru­ge ri­bo­lov­ce i ja lo­vio, po­sled­nji ša­ra­ni hva­ta­li su se kra­jem ok­to­bra, even­tu­al­no do sre­di­ne no­vem­bra, a otva­ra­nje pra­ve se­zo­ne, tj. pr­vi ulo­vi u go­di­ni, be­le­že­ni su tek po­čet­kom ju­na, da­kle po­sle lo­vo­sta­ja. I ta­da sam iz­la­zio tu i ta­mo na vo­du i u de­cem­bru i u fe­bru­a­ru, da pro­bam, ali bez uspe­ha, jer je du­na­vac, kad je o ša­ra­nu reč, bu­kval­no bio mr­tav do pro­le­ća. Ina­če, tu je ša­ran od pre­ko 6-7 kg sma­tran le­pim tro­fe­jom i ret­ko je lo­vljen, a pre­te­žno su na udi­cu do­la­zi­le ri­be od 2,5 do 4 kg (ka­kvih da­nas ima sve ma­nje zbog ne­u­spe­šnih mre­sto­va i ve­li­kog kri­vo­lo­va). Ta­da, pre dve de­ce­ni­je, po­čeo sam da pra­vim boj­li­je i da pe­cam na njih, i ka­ko je od­mah bi­lo re­zul­ta­ta, ni­ka­da se vi­še ni­sam vra­tio na ku­va­ni ku­ku­ruz, jer su na boj­li­je uda­ra­li naj­ve­ći ša­ra­ni ko­ji su se kre­ta­li u bli­zi­ni mog hra­nje­nog me­sta.

NA­RED­NIH GO­DI­NA SAM PO­MA­LO po­mi­cao gra­ni­cu za­vr­šet­ka i po­čet­ka se­zo­ne lo­va ša­ra­na, pe­ca­ju­ći to­kom sve ve­ćeg de­la zi­me, pa sam tra­žio me­sta ko­ja su pro­duk­tiv­ni­ja za zim­ski ri­bo­lov, a i pra­vio po­zi­ci­je, po­ta­pa­ju­ći pa­nje­ve (ru­ko­vo­de­ći se onom ču­ve­nom da ako breg ne­će Mu­ha­me­du, on­da će Mu­ha­med bre­gu). Te­žio sam da uhva­tim ri­bu on­da ka­da je ve­ći­na ri­bo­lo­va­ca sma­tra­la da je to sko­ro ne­mo­gu­će – po ve­o­ma ni­skim tem­pe­ra­tu­ra­ma i va­zdu­ha i vo­de (tek za ko­ji ste­pen iz­nad nu­le, ka­da je ve­ći­na ri­bljih vr­sta, pa i ša­ran, u zim­skom mi­ro­va­nju). To je za me­ne uvek bio iza­zov...

OD­GO­VOR NA KLJUČ­NO pi­ta­nje – da li ša­ran je­de zi­mi, ne­dvo­smi­sle­no je po­tvr­dan! Pri­če da on spa­va u mu­lju, u ko­ji za­vu­če gla­vu i ne mr­da se do pro­le­ća, ot­pri­li­ke kao me­dved u ja­zbi­ni, ap­so­lut­no su ne­tač­ne. Isti­na je, me­đu­tim, da ša­ran svo­je funk­ci­je sve­de na mi­ni­mum, tj. da se ma­nje kre­će ne­go u to­pli­jem pe­ri­o­du i da sa­mim tim tro­ši ma­nje ener­gi­je i ma­nje je­de. Pre­ma mom is­ku­stvu, taj »post« mo­že po­tra­ja­ti da­ni­ma, po­go­to­vo ka­da tem­pe­ra­tu­ra vo­de opa­da iz da­na u dan, a ka­da ona stag­ni­ra i ka­da je zim­sko vre­me sa sta­bil­nim va­zdu­šnim pri­ti­skom ili sa bla­gim po­ra­stom pri­ti­ska i sa ma­lo sun­ca, on­da se hra­ni ot­pri­li­ke oko po­la sa­ta do sat i po u to­ku dva-tri da­na, i to pre­te­žno u isto vre­me, ne­gde od 11,30 č do naj­ka­sni­je 14 č (tj. u naj­to­pli­je do­ba da­na)...

ZA ZIM­SKI LOV ŠA­RA­NA tre­ba ima­ti i vo­lje, jer ni­je la­ko te­gli­ti stva­ri do po­zi­ci­je na oba­li ko­joj se ne mo­že uvek pri­ći ko­li­ma, smr­za­va­ti se, a mo­žda bi­ti i po me­sec da­na bez udar­ca ( tj. ne­ko­li­ko iz­la­za­ka me­seč­no). Mo­že se, šta­vi­še, de­si­ti i da ne uhva­ti­mo ni­jed­nog ša­ra­na za ce­lu zi­mu, što je u na­šim uslo­vi­ma čak sko­ro nor­mal­no. Ali mo­že se do­go­di­ti i da nam on­da ka­da se naj­ma­nje na­da­mo »za­ku­ca« na ma­mac ne­ki ve­li­ki zim­ski zlat­ni ša­ran i na­dok­na­di nam sve one pret­hod­ne da­ne bez ulo­va.

Ove go­di­ne u ja­nu­a­ru sam hra­nio me­sto na Du­na­vu ot­pri­li­ke jed­nom u 4-5 da­na (za­vi­sno od ras­po­lo­ži­vog vre­me­na) sa po 300-400 g boj­li­ja preč­ni­ka 14 mm... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 450-)