Fini pribor i potopljeni plovak

Po­sled­njih go­di­na, sa ra­stom po­pu­­lar­no­sti pe­ca­nja u zi­mov­ni­ci­ma, mno­gi su ste­kli uti­sak da je u naj­hlad­ni­jem de­lu go­di­ne sa­mo va­žno na­ći do­bro me­sto ka­ko bi se za ne­ko­li­ko sa­ti na­pu­ni­la i naj­ve­ća ču­var­ka. Me­đu­tim, stva­ri ni iz­bli­za ni­su ta­ko jed­no­stav­ne, po­go­to­vo na te­re­ni­ma sa ma­njom kon­cen­tra­ci­jom ri­be ili u uslo­vi­ma u ko­ji­ma se ona, zbog bla­ge zi­me, ne gru­pi­še

Zi­ma je­ste pe­riod u kom se hva­ta­ju naj­krup­ni­ji pri­mer­ci ne­kih vr­sta be­le ri­be (pre sve­ga sko­ba­lja), ali to ni slu­čaj­no ne zna­či da je pe­ca­nje sa­da la­ko i da sva­ko mo­že sa si­gur­no­šću ra­ču­na­ti na uspeh sva­ki put ka­da iza­đe na vo­du. Mo­glo bi se čak re­ći da stva­ri sto­je znat­no dru­ga­či­je – ne­ret­ko je po­treb­no da obra­ti­mo pa­žnju i na naj­sit­ni­je de­ta­lje ka­ko bi­smo opre­znu i za je­lo naj­če­šće ne pre­vi­še za­in­te­re­so­va­nu ri­bu pri­vo­le­li da uzme naš ma­mac, ali i da bi­smo na­kon to­ga us­pe­li da krup­nu je­din­ku za­mo­ri­mo i iz­va­di­mo.

BA­ŽDA­RE­NJE PLOV­KA. Na plo­vak se mo­že le­po pe­ca­ti ce­le go­di­ne, ali da bi­smo bi­li uspe­šni i to­kom zi­me tre­ba da se po­bri­ne­mo za ne­što o če­mu to­kom to­pli­jeg de­la se­zo­ne ma­nje vo­di­mo ra­ču­na. Bi­lo da pe­ca­mo na re­ka­ma ili sta­ja­ći­ca­ma, ve­o­ma je bit­no da plo­vak do­bro iz­ba­žda­ri­mo, tj. da ga »uda­vi­mo« što je vi­še mo­gu­će. Raz­log za to le­ži u či­nje­ni­ci da je zbog hlad­ne vo­de me­ta­bo­li­zam kod ve­ći­ne ri­ba uspo­ren, pa one uzi­ma­ju ma­mac mno­go ne­žni­je ne­go ina­če, zbog če­ga sa lo­še iz­ba­žda­re­nim plov­kom, či­ji pre­ve­li­ki deo vi­ri iz vo­de, ne­će­mo us­pe­ti ni da uoči­mo tr­zaj. Pri pe­ca­nju na re­ka­ma sa­da je oba­ve­zno da ce­lo te­lo plov­ka bu­de pod vo­dom, a ako je tok spo­ri­ji, va­lja po­to­pi­ti i deo an­te­ne, dok na sta­ja­ći­ca­ma iz­nad po­vr­ši­ne vo­de tre­ba da osta­ne­oš ma­nje – sa­mo tre­ći­na an­te­ne. Ta­ko­đe, po­želj­no je ko­ri­sti­ti što ma­nje plov­ke, i to sa ta­njim an­te­na­ma, uko­li­ko vo­da i da­lji­na na ko­joj pe­ca­mo to do­zvo­lja­va­ju.

NAJ­LON. I pro­mer naj­lo­na tre­ba da bu­de što je mo­gu­će ma­nji ka­ko bi se za­hva­lju­ju­ći na­šem si­ste­mu ma­mac u vo­di po­na­šao što pri­rod­ni­je. Na sta­ja­ći­ca­ma va­lja sa­da ko­ri­sti­ti ne­što kra­će pred­ve­ze ne­go ina­če, jer se sa du­gač­ki­ma če­sto mo­že de­ša­va­ti da nam ri­ba neo­pa­že­no ski­da ma­mac. Uz to, ni na sta­ja­ći­ca­ma ni na te­ku­ći­ca­ma be­lu ri­bu ne bi tre­ba­lo lo­vi­ti mo­no­fi­lom de­bljim od 0,12 mm, osim na te­re­ni­ma... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 448-)