Šarenilo u babuškarskom raju

I ove zi­me, kao i mno­gih pret­hod­nih, ri­bo­lov­ci iz ra­znih de­lo­va Sr­bi­je pe­ri­o­dič­no su hr­li­li u Go­lu­bac čim bi se pro­ču­lo da je ba­bu­ška po­če­la in­ten­ziv­ni­je da se ja­vlja u jed­noj od dve­ju ma­ri­na ili u nji­ho­voj bli­zi­ni. Ali bi­lo je i onih ko­ji ni­su bi­li to­li­ko str­plji­vi, već su na kult­ne te­re­ne od­la­zi­li on­da ka­da bi ugra­bi­li ma­lo slo­bod­nog vre­me­na

 Kra­jem je­se­ni, do me­ne su po­če­le da sti­žu pr­ve in­for­ma­ci­je o ulo­vi­ma ba­bu­ške na Du­na­vu kod Go­lup­ca, ali je ve­ći­na tih ve­sti bi­la kraj­nje neo­d­re­đe­na: »Bio je dru­gar pre­kju­če i imao de­se­tak ki­la, ali je ju­če za či­tav dan upe­cao sve­ga ne­ko­li­ko ko­ma­da«, »Mi smo bi­li pro­šlog vi­ken­da i sla­bo smo pro­šli, ali ču­jem da ovih da­na baš do­bro ra­di«, i sve to­me slič­no. Po­sle ne­ko­li­ko ta­kvih po­ru­ka, po­slao sam SMS mom do­brom dru­gu Alek­san­dru Pe­tro­vi­ću iz Pe­trov­ca, či­je me »do­ja­ve« sa go­lu­bač­kog de­la Du­na­va ni­ka­da ni­su iz­ne­ve­ri­le, ali ovo­ga pu­ta čak je i on bio ne­in­for­mi­san.

– Sa­le, ja ću u pe­tak iz­va­di­ti do­zvo­lu i oti­ći ću od­mah u su­bo­tu, na Bad­nji dan. Tek ta­da ću zna­ti ne­što vi­še – iskre­no mi je od­go­vo­rio.

– Šta je, tu je. Ide­mo u su­bo­tu na ne­vi­đe­no, re­kao sam si­nu i od­mah po­čeo da pri­pre­mam pri­bor: tri fi­de­ra za ba­bu­ške, dva bo­lo­nje­za (ako ri­ba ne gri­ze na otvo­re­nom Du­na­vu već sa­mo u ma­ri­ni), dva va­ra­li­čar­ca za sva­ki slu­čaj...

– Ma, ide­mo sa­mo na ba­bu­šku. Haj­de da ne no­si­mo va­ra­li­čar­ce – iz­ne­na­dio me je Alek­sa.

– Va­ži, ali ne­moj po­sle da se ka­ješ.

– Ne­ću. Ra­di­će ba­bu­ška, pa nam va­ra­li­ča­re­nje ne­će ni pa­sti na pa­met.

PRE NE­GO ŠTO SE IZ PRAV­CA Po­ža­rev­ca stig­ne do sa­mog Go­lup­ca, pred oči­ma put­ni­ka puk­ne po­gled na ši­ro­ki Du­nav, ko­ji ov­de vi­še pod­se­ća na ne­ki mor­ski za­liv ne­go na re­ku. Ko­li­ko smo iz da­lji­ne mo­gli da vi­di­mo, vo­da je bi­la tek bla­go us­ta­la­sa­na, zbog če­ga nam je pao ka­men sa sr­ca. Na­i­me, usled spe­ci­fič­nog ge­o­graf­skog po­lo­ža­ja, ve­tar ov­de če­sto du­va i ka­da je u či­ta­vom Bra­ni­če­vu mir­no, a jak gor­njak i ko­ša­va ne­ret­ko u pot­pu­no­sti one­mo­gu­će sva­ki vid ri­bo­lo­va.

Sme­sti­li smo se sto­ti­nak me­ta­ra uz­vod­no od ču­ve­ne ma­ri­ne, na po­zi­ci­ji na ko­joj sam jed­nog le­pog de­cem­bar­skog da­na 2012. go­di­ne sa Sa­šom Ja­ko­vlje­vi­ćem, su­vla­sni­kom po­ža­re­vač­ke rad­nje Kod dva so­ma, za sa­mo če­ti­ri i po sa­ta upe­cao 29 kg krup­nih du­nav­skih »ba­bu­ra«.

– To je ono me­sto na ko­me smo Sa­le i ja »otr­si­li« ba­bu­ške – re­kao sam si­nu dok smo na­to­va­re­ni sto­li­ca­ma, dr­ža­či­ma, šta­po­vi­ma, kan­ta­ma i osta­lom opre­mom je­dva ho­da­ju­ći pri­la­zi­li oba­li.

Po­što smo se br­že-bo­lje na­mon­ti­ra­li, ne­str­plji­vo sam za­ba­cio i spre­mio se za pr­ve udar­ce. Pro­šlo je po­la sa­ta i ni­šta se ni­je de­ša­va­lo, ako ne ra­ču­nam to što je Alek­sa sva­ko ma­lo ba­cao po­gled ka ma­ri­ni i ko­le­ga­ma ko­je su se­de­le na ka­me­nom zi­du što zi­mov­nik za čam­ce odva­ja od otvo­re­nog Du­na­va.

– Haj­de, idi ma­lo da iz­vi­diš si­tu­a­ci­ju – re­kao sam mu.

– Po­tru­di­ću se da vi­dim ka­ko i na šta pe­ca­ju i ko­li­ko ri­ba ima­ju. I bi­ću vr­lo dis­kre­tan – na­mig­nuo mi je od­la­ze­ći niz kej... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 446-)