Vetar + kišica = riba

U pr­voj po­lo­vi­ni pro­le­ća štu­ka se in­ten­ziv­no hra­ni, uglav­nom u pli­ća­ci­ma, bli­zu me­sta na ko­ji­ma se mre­sti­la, a na ko­ji­ma se sa­da ra­di pro­du­že­nja vr­ste i la­kog do­la­že­nja do hra­ne gru­pi­še i be­la ri­ba, in­stink­tiv­no tra­že­ći naj­to­pli­ju vo­du. Ne­ko­li­ko vr­sta va­ra­li­ca mo­že nam, u po­volj­nim vre­men­skim uslo­vi­ma, do­ne­ti ri­bo­lov za pam­će­nje i ka­pi­tal­nu gra­blji­vi­cu

Ka­sna je­sen i po­če­tak zi­me, sa pr­vim mra­ze­vi­ma, je­su naj­i­zgled­ni­ji pe­riod za va­ra­li­ča­re­nje štu­ke na ovom pod­ne­blju, ali pro­lje­će, po­sli­je lo­vo­sta­ja na ovu iz­u­zet­no bor­be­nu i pro­ždr­lji­vu gra­blji­vi­cu, do­no­si po­se­ban iza­zov, jer je ri­bo­lov sa­da ne­što za­htjev­ni­ji i ne­iz­vje­sni­ji. S no­vim go­di­šnjim do­bom za nju je sti­glo obi­lje hra­ne, od ke­de­ra, pre­ko vo­do­ze­ma­ca (ža­ba) i ra­znih gmi­za­va­ca, do ma­lih si­sa­ra (po­put mi­še­va), pa do obro­ka sa­da znat­no lak­še do­la­zi ne­go ko­ji mje­sec ra­ni­je. Osim to­ga, ve­ge­ta­ci­ja u vo­di i pri­o­ba­lju ra­ste, pru­ža­ju­ći joj do­dat­ni za­klon, a po­sta­ju­ći pre­pre­ka za na­še va­ra­li­ce. Ipak, iako su mr­ša­ve i is­cr­plje­ne od mri­je­sta i na ras­po­la­ga­nju ima­ju obi­lje hra­ne i skro­vi­šta, u ovom pre­la­znom pe­ri­o­du, do po­čet­ka ve­ćih vru­ći­na, štu­ke se mo­gu li­je­po lo­vi­ti na va­ra­li­cu, uko­li­ko se na pra­vi na­čin pri­la­go­di­mo uslo­vi­ma i što če­šće iz­la­zi­mo na vo­du.

LO­KA­CI­JE. U bli­zi­ni se­la Bo­đa­ni, Plav­ne, Bač­kog No­vog Se­la i Ba­ča, na za­pa­du ju­žnog di­je­la Bač­ke, ima mno­go ma­lih ba­ra, vi­še ka­na­la i ne­ko­li­ko atrak­tiv­nih mr­tva­ja, od ko­jih sva­ka­ko tre­ba iz­dvo­ji­ti Be­ra­vu i Ži­vu, pa ni­je la­ko ni obi­ći sve te­re­ne. Pe­ca­nje štu­ke na nji­ma, osim po­me­nu­tih pri­rod­nih fak­to­ra, ote­ža­va čo­vjek,  jer je zbog ma­sov­nog ne­po­što­va­nja mi­ni­mal­ne mje­re, lo­vo­sta­ja i ko­li­či­ne ulo­va, ali i zbog ne­le­gal­nog iz­lo­va mre­ža­ma, ko­ša­ra­ma i dru­gim sred­stvi­ma ma­sov­nog is­tre­blje­nja ri­ba, po­pu­la­ci­ja sve­de­na prak­tič­no na mi­ni­mum, bez ob­zi­ra na to što ima do­sta hra­ne i od­lič­ne uslo­ve za mri­jest.

Za­to je od ključ­nog zna­ča­ja za uspjeh u ri­bo­lo­vu pro­na­ći vo­du ko­ja je sa oba­le te­ško pri­stu­pač­na, tj. okru­že­na tr­skom i pu­na gra­nja i pa­nje­va, jer tu štu­ka ima za­klon ko­ji joj omo­gu­ća­va da op­sta­ne, či­ne­ći iz­lov svim sred­stvi­ma ve­o­ma te­škim. Čin pro­du­že­nja vr­ste ova gra­blji­vi­ca do­sko­ra je oba­vlja­la u pli­ća­ku, a na­kon to­ga se u nje­mu ne­ko vri­je­me za­dr­ža­va­ju pri­je sve­ga muž­ja­ci, ali ni žen­ke, ko­je ma­lo »bo­lu­ju«, ni­su da­le­ko. Ni­je to bez raz­lo­ga – pri­ro­da je to ure­di­la, jer se u pli­ća­ku vo­da br­že gri­je i tu se naj­pri­je raz­vi­ja­ju i bilj­na hra­na i ra­zni si­ću­šni ži­vo­tinj­ski or­ga­ni­zmi ko­ji­ma se hra­ni i mlađ štu­ke ali i dru­ga sit­na ri­ba, a mir­ne vr­ste (ba­bu­ška, de­ve­ri­ka i ve­ći­na dru­gih vr­sta bi­je­le ri­be) tu baš sa­da do­la­ze na mri­jest... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bol­o­vu br. 426-)