Vatrene glave

Je­dan od naj­u­spe­šni­jih i naj­ce­nje­ni­jih evrop­skih va­ra­li­ča­ra u no­vom se­ri­ja­lu tek­sto­va ot­kri­va sve što tre­ba da zna­te o fa­jer­bol dži­go­va­nju, teh­ni­ci ko­ja je svo­jom efi­ka­sno­šću i jed­no­stav­no­šću na­pre­čac osvo­ji­la štu­ka­ro­še i smu­đa­ro­še iz mno­gih za­pad­no­e­vrop­skih ze­ma­lja.

Ve­ru­jem da će se ve­ći­na vas ko­ji či­ta­te ove re­do­ve slo­ži­ti sa mnom u oce­ni da je štu­ka jed­na od naj­a­trak­tiv­ni­jih evrop­skih gra­blji­vi­ca. Za me­ne je po­seb­no pri­vlač­nom či­ni to što je mo­že­mo pro­na­ći na naj­ra­zli­či­ti­jim vo­da­ma – ma­lim plit­kim sta­ja­ći­ca­ma, ka­na­li­ma svih ve­li­či­na, ve­li­kim i me­sti­mič­no vr­lo du­bo­kim rav­ni­čar­skim re­ka­ma, br­zim te­ku­ći­ca­ma mren­skog re­gi­o­na, naj­ve­ćim pri­rod­nim i ve­štač­kim aku­mu­la­ci­ja­ma... Da sve bu­de još za­ni­mlji­vi­je, mo­že­mo štu­ku lo­vi­ti naj­ra­zli­či­ti­jim teh­ni­ka­ma, i to na ve­li­ki broj va­ra­li­ca i stri­me­ra, a i na ži­ve i mr­tve ri­be, fi­le­te i par­či­će, pa čak i na kom­bi­na­ci­je pri­rod­nih i ve­štač­kih ma­ma­ca. Oni ko­ji vo­le da bu­du mak­si­mal­no ak­tiv­ni to­kom pe­ca­nja oda­bra­će džer­ko­va­nje ili mu­ši­ča­re­nje, dok oni ko­ji­ma vi­še pri­ja »spo­ra igra« na ras­po­la­ga­nju ima­ju još vi­še mo­guć­no­sti, od ko­jih je me­ni omi­ljen lov fa­jer­bol dži­go­vi­ma (na­zva­nim po dre­ča­vo obo­je­nom na­li­ve­nom olov­nom ote­ža­nju, a spe­ci­fič­nim po iz­ra­zi­to krat­koj jed­no­kra­koj udi­ci, ko­ja pri­dr­ža­va ma­mac, naj­če­šće mr­tvog ke­de­ra, i do­dat­noj tro­kra­koj, ko­ja se ve­zu­je za po­seb­no ok­ce, sa do­nje stra­ne ote­ža­nja – prim. prir.). Iako pod­ra­zu­me­va spo­ru pre­zen­ta­ci­ju, ta teh­ni­ka do­no­si mno­go ak­ci­je i onaj ko se za nju opre­de­li ret­ko se vra­ti sa vo­de a da ni­je ni­šta uhva­tio.

FA­JER­BOL DŽI­GO­VA­NJE DO­NO­SI i slat­ku ne­iz­ve­snost, bu­du­ći da se na ma­mac po­nu­đen štu­ka­ma na taj na­čin če­sto za­le­ću i smuđ i som, što ni­jed­nom lov­cu na gra­blji­vi­ce, ube­đen sam, ne mo­že sme­ta­ti – na­pro­tiv. Upo­znaj­mo se, za­to, po­bli­že sa ovom teh­ni­kom spo­rog va­ra­li­ča­re­nja (na pri­rod­ni ili ve­štač­ki ma­mac) na­kon či­je ce­lo­dnev­ne pri­me­ne se mo­že­mo vra­ti­ti ku­ći umor­ni kao da smo bi­li u te­re­ta­ni, za­hva­lju­ju­ći če­stim udar­ci­ma i mno­gim uhva­će­nim ri­ba­ma!

Na po­čet­ku mo­ram jed­no da na­gla­sim – u osno­vi je va­ra­li­ča­re­nje fa­jer­bol dži­go­vi­ma pri­lič­no la­ko, ali oni ko­ji že­le da bu­du uspe­šni­ji od osta­lih, to jest da če­sto hva­ta­ju ve­li­ke ri­be, mo­ra­ju ulo­ži­ti ne­što tru­da i vre­me­na u uče­nje, pra­će­nje si­tu­a­ci­je, ana­li­zi­ra­nje vo­de i u sam ri­bo­lov. Jed­na od do­brih stra­na ove pre­zen­ta­ci­je je to što je efi­ka­sna to­kom ve­li­kog de­la go­di­ne – sa iz­u­zet­kom pe­ri­o­da ne­po­sred­no pre i po­sle lo­vo­sta­ja... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 376-)