U dalekom kanalu

Iako te­ku­ći­ce mren­skog re­gi­o­na u hlad­ni­jem de­lu go­di­ne po pra­vi­lu da­ju le­pe ulo­ve, uspeh na nji­ma ni iz­bli­za ni­je za­ga­ran­to­van. Ali, ako ri­bo­lo­vac do­bro sni­mi si­tu­a­ci­ju, oda­be­re pra­vi­lan pri­stup i po­tru­di se, mo­že ra­ču­na­ti na do­sta ak­ci­je i pu­nu ču­var­ku

Mi­holj­sko le­to i po­sled­nje le­pe da­ne pred na­ja­vlje­no za­hla­đe­nje is­ko­ri­stio sam za još jed­no pe­ca­nje. Bo­jan Ra­jić, dru­gar iz eki­pe za ko­ju se tak­mi­čim po­hva­lio mi se da je ostva­rio so­li­dan ulov na Ve­li­koj Mo­ra­vi u bli­zi­ni Ja­go­di­ne, pa sam od­lu­čio da se za­pu­tim u tom prav­cu ne bih li i sam tu pe­cao bo­lo­nje­ze teh­ni­kom. Taj deo Mo­ra­ve je po­pu­lar­no ri­bo­lov­no od­re­di­šte u ovo do­ba go­di­ne, pa sam od­lu­čio da po­ra­nim ka­ko bih za­u­zeo što bo­lju po­zi­ci­ju. Na vo­du sam sti­gao već u svi­ta­nje, a na mo­je iz­ne­na­đe­nje na me­stu na kom sam na­me­ra­vao da lo­vim bi­lo je ras­po­re­đe­no na de­se­ti­ne ko­le­ga na to­li­ko ma­lom me­đu­sob­nom raz­ma­ku da se či­ni­lo kao da ne­ko tak­mi­če­nje sa­mo što ni­je ot­po­če­lo. Oti­šao sam za­to ne­ko­li­ko ki­lo­me­ta­ra uz­vod­no i za­te­kao pot­pu­no dru­ga­či­ju sli­ku: bi­lo je tu sa­mo ne­ko­li­ko lo­kal­nih ri­bo­lo­va­ca, ko­ji su pe­ca­li kla­sič­nom du­bin­skom me­to­dom. Še­ta­ju­ći oba­lom na­i­šao sam na me­sto ko­je mi se uči­ni­lo ide­al­nim: go­to­vo sto­ti­nak me­ta­ra mir­nog to­ka, sa po­vr­ši­nom vo­de rav­nom kao sta­klo, a na sa­mom kra­ju po­te­sa vo­da po­či­nje da se ko­me­ša, što je uka­zi­va­lo da se tu sma­nju­je.

PRI­STU­PIO SAM SON­DI­RA­NJU i utvr­dio da su mo­je pret­po­stav­ke u po­gle­du kon­fi­gu­ra­ci­je te­re­na tač­ne, osim što je »ka­nal« (tj. naj­du­blji deo re­ke) bio znat­no da­lje od oba­le ne­go što sam mi­slio. Vo­de­ći se ra­ni­jim is­ku­stvi­ma sa slič­nih te­re­na, znao sam da će bi­ti ve­o­ma te­ško ri­bu na­ve­sti da iza­đe iz tog naj­du­bljeg de­la, pa sam od­lu­čio da u nje­mu i lo­vim, iako je raz­da­lji­na do nje­ga iz­no­si­la pre­ko 40 m. Ka­ko ni­sam po­mi­šljao da ću pe­ca­ti na ta­ko ve­li­koj da­lji­ni, ni­sam po­neo prać­ku za pla­si­ra­nje pri­ma­me, što je zna­či­lo da ko­le­ga Ne­ma­nja Ar­ga­ki­jev i ja hra­nu mo­ra­mo pri­pre­mi­ti ta­ko da ku­gle bu­du iz­u­zet­no tvr­de, ka­ko se ne bi ras­pa­le to­kom du­gač­kog le­ta. Brow­ning Easy Che­esy i do­ma­ći Ma­gic Ba­it XL sa aro­mom si­ra de­lo­va­li su kao do­bra kom­bi­na­ci­ja, ali ju je tre­ba­lo do­dat­no ote­ža­ti ze­mljom. Na­kon što sam na­vla­žio 2,5 kg su­ve pri­ma­me, do­dao sam čak pet ki­lo­gra­ma te­ške ze­mlje ne bi li ku­gle bi­le što tvr­đe i što te­že. Po­tom sam uba­cio ma­lo kek­sa u bo­ji i cr­vi­će, a po­što sam hra­nu znat­no raz­bla­žio ze­mljom, sta­vio sam i ma­lo adi­ti­va, ta­ko­đe sa mi­ri­som si­ra... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu broj 390-)