Tri talasa bombardovanja

Iako je ri­blji fond Dri­ne još uvek bo­gat u po­re­đe­nju sa onim u ve­ći­ni ma­njih re­ka mren­skog ti­pa, ri­bo­lov na njoj sko­ro ni­ka­da ni­je lak. Osim do­bro iza­bra­nog me­sta, uskla­đe­nog pri­bo­ra, ade­kvat­ne pri­hra­ne i ma­ma­ca, tre­ba ima­ti i ma­lo sre­će da vo­do­staj bu­de bar ko­li­ko-to­li­ko po­go­dan i da ne osci­li­ra pre­vi­še. Ovog pu­ta je ma­lo fa­li­lo da uslo­vi bu­du ne­mo­gu­ći, ali je pe­ca­nje ipak bi­lo vr­lo uspe­šno

Sa do­la­skom je­se­ni i pr­vim za­hla­đe­njem ri­bo­lo­vač­ka se­zo­na se za ne­ke ko­le­ge po­la­ko za­vr­ša­va, dok za dru­ge tek ta­da za­pra­vo po­či­nje. Ve­ći­na ci­pri­ni­da se po­la­ko gru­pi­še jer se vo­da la­ga­no hla­di i da­je ri­bi sig­nal da je vre­me da poč­ne in­ten­ziv­ni­je da se hra­ni, a to je ide­al­na pri­li­ka za do­bar ri­bo­lov.

To mi je bio glav­ni mo­tiv da se za­pu­tim ka za­vi­ča­ju, na­kon što sam ne­ko­li­ko da­na pro­veo ta­ko ukla­pa­ju­ći oba­ve­ze da pri toj po­se­ti Lo­zni­ci uspem da odvo­jim bar ne­ko­li­ko sa­ti za od­la­zak na Dri­nu ne bih li otvo­rio je­se­nju se­zo­nu lo­va mre­ne.

Iz is­ku­stva i iz ono­ga što sam čuo, ja­sno mi je da to ka­ko će­mo Vla­di­mir (moj do­ma­ćin na ovom pe­ca­nju) i ja ovog pu­ta pro­ći naj­vi­še za­vi­si od vo­do­sta­ja, ko­ji usled ra­da hi­dro­e­lek­tra­na u Pe­ruć­cu i Zvor­ni­ku mo­že da u to­ku da­na na­ra­ste i po po­la me­tra za sa­mo tri­de­se­tak mi­nu­ta. Ali on u po­sled­nja dva da­na ni­je mno­go osci­li­rao i bio je na ne­kom sred­njem ni­vou, pa se na­da­mo da će ta­ko i osta­ti. Do­go­vor da kre­ne­mo na re­ku oko po­dne­va mo­ra­li smo da pro­me­ni­mo zbog ne­na­da­no is­kr­slih oba­ve­za. Oko 14 č ko­nač­no po­la­zi­mo, a po­što će­mo pe­ca­ti na cr­ve i hra­ni­ti »bom­ba­ma«, tj. ku­gla­ma gli­ne u ko­je su uba­če­ni cr­vi­ći, sta­jem uz put da bi­smo na­ku­pi­li do­volj­no od­go­va­ra­ju­će ze­mlje i na­sta­vlja­mo ka oda­bra­noj po­zi­ci­ji, ne­da­le­ko od Lo­zni­ce.

OKO 15 Č STI­ŽE­MO NA ME­STO, ali nas če­ka ne­pri­jat­no iz­ne­na­đe­nje – vo­da je ma­la i tu gde smo pla­ni­ra­li da za­ba­cu­je­mo sa­da ne­ma ni 50 cm du­bi­ne. No još ve­ći pro­blem je to što je ni­vo, po re­či­ma dvo­ji­ce ri­bo­lo­va­ca ko­ji su se već pa­ko­va­li ka­ko bi na­pu­sti­li ovaj te­ren, i da­lje opa­dao. Šta sa­da ra­di­ti? Se­da­mo po­red re­ke i pet­na­e­stak mi­nu­ta sa­mo gle­da­mo u vo­du, tra­že­ći re­še­nje, uz po­ne­ku raz­me­nje­nu reč. I upra­vo to gle­da­nje u vo­du nam je i da­lo od­go­vor! Na ne­kih 100-150 m uz­vod­no od nas, iz­nad sa­mog pre­li­va, ja­sno smo vi­de­li ka­ko se ri­ba iz­ba­cu­je.

Pre­me­šta­mo se ta­mo i pri­pre­ma­mo pri­bor – Vla­di­mir skla­pa svoj meč štap, dok od­lu­ču­jem da is­pro­bam je­dan bo­lo­njez ko­ji mi se na »su­vo« uči­nio za­i­sta do­brim – Tu­ber­ti­ni 7705 CC. Ov­de je oba­la u bla­gom pa­du, pa sa uda­lja­va­njem od nje, tj. sa pri­bli­ža­va­njem sre­di­ni ko­ri­ta, du­bi­na po­la­ko ra­ste. Ri­ba je pri­lič­no da­le­ko i u ja­čem je to­ku, pa mo­ra­mo da ga­zi­mo da bi­smo do­šli do me­sta oda­kle mo­že­mo da pla­si­ra­mo pri­hra­nu i mam­ce na pra­vu po­zi­ci­ju. Kre­će­mo se po kli­za­vom ka­me­nu, ja sa ko­fom sa ze­mljom i cr­vi­ma, a Vla­da sa cr­ve­nom ke­som u ko­ju je uba­cio ka­men i ko­ju će spu­sti­ti na me­sto oda­kle će­mo pe­ca­ti, ka­ko bi nam po­slu­ži­la kao mar­ker. (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 413-)