Tri crvića u tišaku

Kao i ogrom­noj ve­ći­ni ko­le­ga, pe­ca­nje je i me­ni ho­bi, ko­jim se ba­vim u slo­bod­no vre­me, a na vo­du iz­la­zim ka­da mi po­slov­ne i dru­ge oba­ve­ze do­zvo­le. Za­to i ne mo­gu mno­go da bi­ram, tj. da idem u ri­bo­lov on­da ka­da su tem­pe­ra­tu­re vo­de, ni­vo, pro­zir­nost vo­de i vre­men­ske pri­li­ke ide­al­ni, već on­da ka­da mi se uka­že pri­li­ka.

Ta­ko je bi­lo i pre ne­ku ne­de­lju, ka­da sam se na dva da­na upu­tio na Zvor­nič­ko je­ze­ro, sa na­me­rom da dva da­na lo­vim be­lu ri­bu na lo­ka­li­te­tu Ve­li­ka Re­ka.

A tih da­na je naj­sta­ri­ja drin­ska aku­mu­la­ci­ja za­i­sta pod­se­ća­la na ve­li­ku te­ku­ći­cu, jer je ni­vo bio po­vi­šen zbog ki­ša ko­je su du­go pa­da­le, ali vo­da ni­je bi­la za­mu­će­na. Ne sa­mo da nam ni­ko od lo­kal­nih ri­bo­lo­va­ca ni­je pred­vi­đao uspeh, već ni­ko­ga osim nas ni­je ni bi­lo na vo­di tih da­na. Ali, na­o­ru­ža­ni ve­rom u vla­sti­to is­ku­stvo, do­brom pri­hra­nom i po­zna­va­njem te­re­na, na­da­li smo se da će­mo na­ći ne­ki ti­šak uz oba­lu, tj. me­sto na ko­me će br­zi­na vo­de bi­ti ta­kva da će­mo mo­ći da se usi­dri­mo i da pe­ca­mo vo­žnjom plov­ka.

Ina­če, na Zvor­nič­kom je­ze­ru, kao i na sa­moj Dri­ni, uspeh u ri­bo­lo­vu umno­go­me za­vi­si od kre­ta­nja vo­do­sta­ja, ko­ji se če­sto na­glo me­nja i po ne­ko­li­ko pu­ta u to­ku da­na (zbog re­ži­ma ra­da hi­dro­e­lek­tra­na), a ta­kve pro­me­ne po pra­vi­lu ne­po­volj­no uti­ču na rad ri­be, ko­ja je naj­ak­tiv­ni­ja ka­da se ni­vo la­ga­no me­nja (bi­lo da pa­da ili ra­ste). Ča­mac či­ni znat­no lak­šim i po­tra­gu za iz­gled­nim me­sti­ma i ri­bo­lov, ali oni­ma ko­ji ni­su pe­ca­li na ovoj vo­di sa­ve­tu­jem da ne lu­ta­ju sa­mi, već da po­tra­že po­moć ne­kog od ko­le­ga ko­je do­bro po­zna­ju ovu ve­li­ku aku­mu­la­ci­ju, u ko­joj ima krup­nih de­ve­ri­ka, kao i sko­ba­lja, no­sa­re, je­za (plo­ti­ce), kle­na i dru­ge be­le ri­be, te ša­ra­na, so­ma, bu­co­va, štu­ke i smu­đa.

Ovo­ga pu­ta smo na­me­ra­va­li da ci­lja­no lo­vi­mo je­za (plo­ti­cu), jed­nu od naj­o­mi­lje­ni­jih drin­skih be­lih ri­ba, ka­ko zbog bor­be­no­sti i te­ži­ne ko­ju do­sti­že, ta­ko i zbog iz­u­zet­no uku­snog me­sa. Jez se po pra­vi­lu iz­mre­sti pr­vi od svih drin­skih ci­pri­ni­da, pa smo oče­ki­va­li da bi mo­gao da bu­de ak­ti­van, a pri­pre­mi­li smo i pri­ma­mu na ko­ju do­bro re­a­gu­je... (-Ceo tekst možete pročitati u Ribolovu br. 326-)