Traženje ribe i njenih staza

Pe­ca­nje ša­ra­na na otvo­re­nim vo­da­ma, a po­go­to­vo na ve­li­kim re­ka­ma, znat­no je dru­ga­či­je ne­go na ri­bom pre­bo­ga­tim ko­mer­ci­jal­nim re­vi­ri­ma. Mo­že­mo ko­ri­sti­ti prak­tič­no isti pri­bor, pri­hra­nu i mam­ce, ali je po­treb­no mno­go zna­nja, str­plje­nja, a po­ne­kad i vre­me­na da bi­smo pro­na­šli ri­bu i pla­si­ra­li joj si­stem na naj­bo­lji na­čin

Kao i mno­ge ko­le­ge ko­je pe­ca­ju ša­ra­na na de­lu Sa­ve od 30. do 60. ki­lo­me­tra to­ka, pri­me­ću­jem da nam već du­go ta ri­ba sve re­đe do­la­zi na udi­ce. Isti­na, ne­ka se­zo­na bu­de iz­u­ze­tak, pa i ulo­vi bu­du ma­lo bo­lji, ali opet da­le­ko od ono­ga ka­kvi bi tre­ba­lo da bu­du, tj. ka­kvi su ne­ka­da bi­li. Po­je­di­ni te­re­ni da­ju vi­še ri­be ne­go osta­li, ali ako se na 30 km reč­nog to­ka ri­ba ko­li­ko-to­li­ko ja­vlja sa­mo na ne­ko­li­ko ki­lo­me­ta­ra, i to spo­ra­dič­no, ne mo­že se re­ći da je do­bro. Ne­ka­da je ri­bo­lov ša­ra­na bio mno­go jed­no­stav­ni­ji. Bi­lo je do­volj­no zna­ti gde ri­be ima, hra­ni­ti me­sto ne­ko­li­ko da­na i za­tim na nje­mu pe­ca­ti, jer se mo­glo ra­ču­na­ti na to da će se ša­ran ja­vi­ti, ako ne pr­vog da­na, a ono dru­gog si­gur­no, i tu ni­je bi­lo ni­ka­kve mu­dro­sti ni­ti po­seb­ne tak­ti­ke. Me­đu­tim, sa­da ri­be jed­no­stav­no vi­še ne­ma do­volj­no, ka­ko usled de­ce­nij­ske ri­bo­kra­đe i ne­kon­tro­li­sa­nog ri­bo­lo­va, ta­ko i zbog ve­li­kog uti­ca­ja ne­po­volj­nih hi­dro­lo­ških uslo­va za vre­me mre­sta ri­ba, na šta na­ro­či­to mno­go uti­če rad HE Đer­dap. Na­i­me, Sa­va u po­sled­njih 50 km to­ka ne­ma do­vo­ljan broj pri­rod­nih mre­sti­li­šta po­god­nih za re­pro­duk­ci­ju ri­ba i po ni­žem i po ume­re­no vi­so­kom vo­do­sta­ju, pa je za uspe­šno pro­du­že­nje vr­ste neo­p­ho­dan iz­ra­zi­to vi­sok vo­do­staj (ne bi li se vo­da raz­li­la po ku­bi­ci­ma), i to ne u krat­kom pe­ri­o­du, već bar to­kom ne­ko­li­ko ne­de­lja, ka­ko bi iz­va­lje­na mlađ mo­gla da uđe u re­ku.

S dru­ge stra­ne, iako mno­gi tvr­de da ša­ran ne mi­gri­ra da­le­ko, ja mi­slim da to ipak či­ni na re­ka­ma kao što je Sa­va, mo­žda ne sva­ke go­di­ne, već po­vre­me­no, jer ga na mno­gim ne­ka­da iz­da­šnim te­re­ni­ma na­pro­sto ne­ma u po­sled­njih par se­zo­na, a za bi­lo ka­kav ulov mo­ra da se ide da­lje i ri­ba tra­ži upra­vo na to ma­lo pre­o­sta­lih po­te­sa na ko­ji­ma je još ima, što uz­vod­ni­je od Obre­nov­ca – to bo­lje. Iako ri­bo­kra­đe ima prak­tič­no svu­da, me­sta oko reč­nih ada i na­pe­ra, sa ve­ćom ko­li­či­nom pri­rod­ne hra­ne, so­lid­nim pro­to­kom vo­de i bli­zi­nom po­volj­nih me­sta za mrest i po ni­žem vo­do­sta­ju, pri­vla­če ša­ra­na i za­dr­ža­va­ju ga. A što se ide bli­že Be­o­gra­du i ušću, to su oba­le Sa­ve vi­še i ne­pri­rod­ni­je, a ko­ri­to pre pod­se­ća na ve­li­ki ka­nal ne­go na re­ku, dok o štet­nim po­sle­di­ca­ma ur­ba­ni­za­ci­je (ve­li­kim de­lom di­vlje) i pre­te­ra­nog pri­ti­ska na vo­du ne vre­di ni go­vo­ri­ti. Sve to, na­rav­no, ni­je uvod u tekst o lo­vu ša­ra­na ka­kav bih vo­leo da na­pi­šem, ali je­ste deo na­še re­al­no­sti, od kog se mo­ra kre­nu­ti pri ob­ja­šnja­va­nju na­či­na na ko­ji se »vo­de­na li­si­ca« u sa­da­šnjim okol­no­sti­ma mo­že uspe­šno pe­ca­ti.

TEM­PE­RA­TU­RA SA­VE TRE­NUT­NO SE sa­svim pri­bli­ži­la tri­de­se­tom po­de­o­ku Cel­zi­ju­so­ve ska­le, a re­ka se po­vu­kla u ko­ri­to. Pri tom je sa­da mo­žda i naj­ni­ža u po­sled­njih de­se­tak go­di­na, što do­dat­no ote­ža­va tra­že­nje ša­ra­na. Pr­va po­mi­sao u ta­kvim uslo­vi­ma je da se tre­ba ori­jen­ti­sa­ti na me­sta sa ve­ćom du­bi­nom i to na­čel­no je­ste tač­no, ali ne tre­ba za­o­bi­la­zi­ti ni pli­će te­re­ne, po­seb­no u ve­čer­njim sa­ti­ma. U obe va­ri­jan­te va­žno je da pro­tok bu­de što ja­či, jer to pri­vla­či ri­bu, zbog ve­će ko­li­či­ne pre­ko joj po­treb­nog ki­se­o­ni­ka.

Ka­ko u uvo­du na­po­me­nuh, odav­no je pro­šlo vre­me ka­da je bi­lo do­volj­no sta­ti na­pa­met na ne­ko me­sto na iz­gled­nom te­re­nu, par da­na hra­ni­ti, za­ba­ci­ti u tu zo­nu i na­pe­ca­ti se. Sa­da je ta­kav pri­stup za­pra­vo gu­blje­nje vre­me­na. Ko­ji dan pre ri­bo­lo­va, uko­li­ko je to mo­gu­će, va­lja­lo bi osmo­tri­ti te­ren, naj­bo­lje uve­če, i obra­ti­ti pa­žnju na iz­ba­ci­va­nje ri­be, a ni­je lo­še i za­ba­ci­ti štap sa hra­ni­li­com, jer je ne­kad to do­volj­no da se šar­ko ja­vi ako mu je tu pu­ta­nja. Ne mo­ra da zna­či da ga ne­gde ne­ma sa­mo za­to što se ne iz­ba­cu­je... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 433-)