Tajni adut - žito!

Ma­da ne va­ži za pre­tera­no iz­bir­lji­vu ri­bu, ba­bu­ška ume da ve­o­ma do­bro od­re­a­gu­je ka­da joj po­go­di­mo tre­nut­ni ape­tit. A u ovom pe­ri­o­du ku­va­no zr­ne­vlje mo­že bi­ti sa­sto­jak pri­ma­me ko­ji će pri­vu­ći i na je­lo pod­sta­ći naj­krup­ni­je ko­ma­de

U po­sled­njih se­dam go­di­na, ot­ka­ko je uve­den lo­vo­staj za ve­ći­nu vr­sta be­le ri­be ko­je se pe­ca­ju na re­ka­ma u mom kra­ju (tj. sko­ba­lja, mre­nu i kle­na), u ovom pe­ri­o­du se naj­vi­še fo­ku­si­ram na lov ba­bu­ške na ba­ra­ma u oko­li­ni Le­skov­ca. Naj­če­šće idem na Gra­bov­nič­ku ba­ru, ko­ja se na­la­zi de­se­tak ki­lo­me­ta­ra od Le­skov­ca, bli­zu se­la Gra­bov­ni­ca, po kom je i do­bi­la na­ziv. Ova ba­ra je ma­la, ve­li­či­ne ot­pri­li­ke kao fud­bal­sko igra­li­šte, sa jed­nim špi­com ko­ji za­la­zi u vo­du (tj. »po­lu­o­strv­ce­tom«), oda­kle je naj­za­hval­ni­je pe­ca­ti, jer je pri­stup baš tu naj­lak­ši. Ba­ra je do­sta te­ška za pe­ca­nje, pa je naj­po­se­će­ni­ja u ovom pe­ri­o­du, dok ka­sni­je na njoj mo­gu da se vi­de sko­ro sa­mo štu­ka­ro­ši.

BA­BU­ŠKA JE U PR­VOJ po­lo­vi­ni ma­ja u mre­stu, što se ja­sno vi­di po nje­nom ba­ca­nju po še­va­ru i tr­sci, bu­kval­no na sva­kih ne­ko­li­ko se­kun­di, ta­ko da mi lju­bi­te­lji ri­bo­lo­va i ri­be mo­že­mo da uži­va­mo i bez pe­ca­nja, sa­mo gle­da­ju­ći u to bu­ja­nje ži­vo­ta u vo­di (u ko­joj, ina­če, ima i ša­ra­na, de­ve­ri­ke, tol­sto­lo­bi­ka, štu­ke, ban­da­ra (ko­ji mo­gu bi­ti i krup­ni), kao i so­ma.

Na vo­du ov­de uvek do­la­zim u sa­mo svi­ta­nje, i po­što znam mi­kro­lo­ka­ci­ju na ko­joj na dnu ne­ma mno­go tra­ve, ne mo­ram da tro­šim vre­me na son­di­ra­nje, što je ve­li­ka pred­nost, jer je oko če­ti­ri pe­ti­ne po­vr­ši­ne dna pod ve­ge­ta­ci­jom, ko­ja ome­ta ri­bo­lov, pa oni ko­ji ne po­zna­ju te­ren mo­ra­ju da utro­še do­sta vre­me­na da na­đu či­stu zo­nu ili od­go­va­ra­ju­ću pre­zen­ta­ci­ju. Uglav­nom pe­cam na dva fi­der šta­pa (uz ko­ri­šće­nje pla­stič­nih ka­ri­ka kao do­dat­nog in­di­ka­to­ra tr­za­ja) i na je­dan bo­lo­njez, ko­jim ba­cam si­stem sa ve­gle­rom, uz tra­vu. Uz ma­lo pri­hra­nji­va­nja mo­že se de­si­ti da se na plo­vak le­po pro­đe, ali naj­če­šće du­bin­ski me­tod do­no­si vi­še ulo­va. Si­stem ko­ji ko­ri­stim za du­bin­ku je kraj­nje jed­no­sta­van i sa­sto­ji se od me­tod hra­ni­li­ce na kra­ju osnov­nog naj­lo­na, is­pod ko­je je vr­ti­li­ca i na krat­kom pred­ve­zu udi­ca Ga­ma­kat­su 3313F, ve­li­či­ne 10. Osnov­ni naj­lon na ko­ji pe­cam je de­blji­ne 0,20 mm, a pred­vez je preč­ni­ka 0,16 mm.

KAD JE REČ O PRI­HRA­NI, ne kom­pli­ku­jem mno­go i ne tro­šim pre­vi­še pa­ra, već sku­vam po­la ki­lo­gra­ma obič­ne pše­ni­ce, oce­dim je ka­da zr­na poč­nu da pu­ca­ju i po­tom vo­du u ko­joj se ku­va­la i ko­ja je po­pri­mi­la njen mi­ris upo­tre­bim za kva­še­nje ki­lo­gra­ma bi­lo ko­je do­ma­će pri­ma­me za ba­bu­šku ili de­ve­ri­ku... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 428-)