Sve sem transporta

Šta­po­vi za ri­bo­lov fi­der teh­ni­kom pre­te­žno su tro­del­ni. Takvih je modela neuporedivo više nego dvodelaca - to­li­ko da ve­ći­na pe­ca­ro­ša ve­ru­je da su i bo­lji, iako je ma­lo ko imao pri­li­ku da uop­šte pro­ba da pe­ca fi­de­rom sa­sta­vlje­nim od dva seg­men­ta. A stva­ri, za­pra­vo, sto­je sko­ro pot­pu­no dru­ga­či­je...

I da­nas se vr­lo ra­do se­ćam uče­šća na pr­vom svet­skom pr­ven­stvu u fi­der ri­bo­lo­vu, odr­ža­nom u Ita­li­ji, a na­ro­či­to upo­zna­va­nja i raz­me­ne is­ku­sta­va sa ko­le­ga­ma iz ra­znih evrop­skih ze­ma­lja. Naj­za­ni­mlji­vi­je i naj­ko­ri­sni­je raz­go­vo­re vo­dio sam sa en­gle­skim re­pre­zen­ta­tiv­ci­ma (sa­da svet­skim pr­va­ci­ma) Sti­ve­nom Rin­ge­rom i Di­nom Bar­lo­u­om. Raz­gle­da­li smo, po­re­di­li i ko­men­ta­ri­sa­li pri­bor, a naj­vi­še šta­po­ve, pri če­mu je, na­rav­no, »sva­ki Ci­ga hva­lio svo­ga ko­nja« (tj. fir­mu sa ko­jom sa­ra­đu­je) – Rin­ger Da­i­wu, Bar­lou Dren­na­na, a obo­ji­ca Pre­ston In­no­va­ti­ons (spon­zo­ra en­gle­ske re­pre­zen­ta­ci­je).

NE ŽE­LE­ĆI DA BU­DEM sa­mo slu­ša­lac, i ja sam iz­neo svo­je adu­te. Obo­ji­ca su ima­la po­zi­tiv­no mi­šlje­nje o sta­rim do­brim Ma­ver Po­wer­li­te Mul­ti-tip šta­po­vi­ma, a ka­da sam im po­ka­zao nji­ma ne­po­zna­te mo­de­le Ener­go Te­a­ma, usle­di­lo je niz za me­ne neo­če­ki­va­nih re­ak­ci­ja. Na ET Com­pe­ti­tion Fe­e­de­ru obo­ji­ca su naj­pre za­pa­zi­la bri­tan­sku za­sta­vu i pro­ko­men­ta­ri­sa­la ka­ko se ona sta­vlja za­i­sta na sve i sva­šta. Tog mo­men­ta sam se ma­lo po­sti­deo, mal­te­ne kao da sam ja za to kriv, a ka­da su obo­ji­ca, na­kon krat­kog raz­gle­da­nja i dr­ma­nja, po­če­la da hva­le ka­rak­te­ri­sti­ke šta­pa, po­čeo sam da sum­njam u nji­ho­vu iskre­nost. Me­đu­tim, br­zo sam shva­tio da su za­i­sta pri­jat­no iz­ne­na­đe­ni, po­go­to­vo ka­da sam im ot­krio ta­da­šnju ma­lo­pro­daj­nu ce­nu tog šta­pa, ko­ja je iz­no­si­la oko 60 evra. Na kra­ju su obo­ji­ca re­kla isto – štap je do­bar, ali ni­je dvo­del­ni! Tek što smo za­vr­ši­li raz­go­vor, njih dvo­ji­ca su pri­o­nu­li na pa­ko­va­nje opre­me u pro­stra­ni mer­ce­de­sov kom­bi, ko­jim su (kao je­di­ni put­ni­ci) do­šli na tak­mi­če­nje. Na kra­ju su, pre­ko sve­ga osta­log, mal­te­ne kao dr­va po­ba­ca­li svo­je dvo­del­ce – na­rav­no, pret­hod­no spa­ko­va­ne u tvr­de fu­tro­le i kre­nu­li ku­ći. Ta­da sam po­mi­slio ka­ko je le­po bi­ti iz bo­ga­te ze­mlje, jer ti on­da ni­ka­kva tran­sport­na du­ži­na pri­bo­ra ne pred­sta­vlja pro­blem. Za nas osta­le, a po­go­to­vo za na­pred­ne en­tu­zi­ja­ste sa »hedž-bek« va­ri­jan­ta­ma auto­mo­bi­la, po­put me­ne, pa­ko­va­nje opre­me za tak­mi­če­nja uvek je ve­li­ka bor­ba za sva­ki du­žni i kub­ni cen­ti­me­tar, pa za­to o dvo­del­nim šta­po­vi­ma ni­sam ne­što pre­te­ra­no raz­mi­šljao ni ta­da ni ne­što ka­sni­je... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 372-)