Što dalje, to bolje

Ka­ko je štu­ka to­kom pr­vih ne­ko­li­ko ne­de­lja na­kon pre­stan­ka za­bra­ne uglav­nom lo­še ra­di­la na ve­ći­ni na­ma in­te­re­sant­nih te­re­na, moj drug Zo­ran Sto­ja­ko­vić iz Va­lje­va i ja smo u vi­še na­vra­ta me­nja­li pla­no­ve o od­la­sku na Dri­nu, tj. na sta­ja­ći­ce u nje­nom pri­o­ba­lju, na ko­ji­ma po pra­vi­lu otvar­fa­mo se­zo­nu. Ka­ko na tom te­re­nu lo­vi­mo već ne­ko­li­ko de­ce­ni­ja, do­bro ga po­zna­je­mo, bez ob­zi­ra na to što se tok re­ke i kon­fi­gu­ra­ci­ja te­re­na ne­pre­sta­no me­nja­ju, naj­ve­ćim de­lom zbog pre­ko­mer­ne eks­plo­a­ta­ci­je šljun­ka.

Na osno­vu an­li­ze ulo­va iz pret­hod­nih go­di­na, kao i hi­dro­lo­ške si­tu­a­ci­je u ovom pe­ri­o­du, zna­mo da je do­bro ka­da je vo­do­staj u apri­lu i po­čet­kom ma­ja vi­sok, kao što je sa­da bio slu­čaj, jer ta­ko do­la­zi do pri­rod­nog po­ri­blja­va­nja ba­ra i oto­ka, u ko­je se ri­ba iz re­ke skla­nja, ali da tre­ba ići tek ka­da poč­ne da opa­da, a vo­da da se bi­stri, jer se do ta­da po pra­vi­lu i štu­ka iz­mre­sti, oglad­ni i poč­ne in­ten­ziv­no da se hra­ni. Ka­da nam je pet­na­e­stog ma­ja za­jed­nič­ki pri­ja­telj Mir­ko Đu­ko­vić iz Šap­ca ko­nač­no ja­vio da je vo­da na ba­ra­ma po­če­la la­ga­no da opa­da, Zo­ran i ja smo se na br­zi­nu spa­ko­va­li i za­pu­ti­li ka do­njem to­ku Dri­ne. Na­šli smo se sa Mir­kom u se­lu Ma­jur i po­sle do­ruč­ka u re­sto­ra­nu Čar­dak kre­nu­li na vo­du.

NAJ­PRE SMO OTI­ŠLI DO RE­KE, u bli­zi­ni se­la Cr­na Ba­ra, da vi­di­mo ko­li­ka je, jer zna­mo da od nje­nog ni­voa i ten­den­ci­je vo­do­sta­ja za­vi­si i naš ri­bo­lov, bu­du­ći da Dri­na i ba­re funk­ci­o­ni­še po prin­ci­pu spo­je­nih su­do­va. Na­ša naj­ve­ća pla­nin­ska te­ku­ći­ca je još uvek bi­la ve­o­ma vi­so­ka i pri­lič­no mut­na, pa nam je bi­lo ja­sno da od pe­ca­nja na oto­ka­ma i ba­ra­ma naj­bli­žim re­ci ne­ma ni­šta. I vo­do­staj ba­ra je, na­rav­no, bio iz­ra­zi­to vi­sok, ta­ko da su mno­ge bi­le me­đu­sob­no spo­je­ne, a pu­te­vi ko­ji­ma se do njih do­la­zi uglav­nom su bi­li po­to­plje­ni.

Ali, na to smo i ra­ču­na­li, pa smo po­ne­li gu­me­ni ča­mac. Prem­da je sa du­ži­nom od 3,2 m do­vo­ljan za dvo­ji­cu, ni­smo ima­li iz­bo­ra, bu­du­ći da onaj ko­ga bi­smo pro­gla­si­li pre­ko­broj­nim ne bi imao šta da ra­di na oba­li, ko­je sko­ro nig­de ni­je ni bi­lo, jer su iz vo­de me­sti­mič­no vi­ri­li sa­mo po­lu­po­to­plje­no ši­blje, dr­ve­će i de­lo­vi ne­ko­li­ko glav­nih pu­te­va ko­ji­ma se iz­vla­či šlju­nak... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 325-)