Spori ritam lake kašike

Lov štu­ke na ma­loj, plit­koj i sko­ro sa­svim za­tra­vlje­noj sta­ja­ći­ci, či­je su oba­le uz to str­me i vi­so­ke, ni­je ni­ma­lo lak. Me­sta za za­ba­ci­va­nje ima ma­lo, kao i pro­sto­ra za vo­đe­nje va­ra­li­ce (ka­ko po prav­cu, ta­ko i po du­bi­ni). No baš ta­kve vo­de, ko­je ne­ra­do po­se­ću­ju mno­gi ri­bo­lov­ci, ali i kri­vo­lov­ci, če­sto kri­ju krup­nu ri­bu, oko ko­je se vre­di po­tru­di­ti.

Iako je još sre­di­nom pro­šle sed­mi­ce bi­lo ja­sno da ću za vi­kend ima­ti mno­go po­sla na ovom bro­ju Ri­bo­lo­va ko­ji upra­vo či­ta­te, ni­je mi pa­lo na pa­met da od­bi­jem ko zna ko­ju po re­du po­nu­du na­šeg maj­sto­ra fo­to­gra­fi­je Ne­na­da Ja­ni­ći­je­vi­ća da sa njim obi­đem ne­ko­li­ko nje­go­vih omi­lje­nih vo­da u oko­li­ni Be­le Cr­kve.

Na Mr­tvi Ka­raš smo sti­gli ma­lo po­sle 9 č. Vre­me je bi­lo oblač­no, ali bez da­ška ve­tra, a vo­da ni­ska, ve­o­ma pro­vid­na (pre­ko jed­nog me­tra, tj. sko­ro svu­da do sa­mog dna) i uz to ve­li­kim de­lom pre­kri­ve­na tra­vom. Sve u sve­mu, od­mah je bi­lo ja­sno da ne­će bi­ti ni­ma­lo la­ko ni upi­sa­ti se, ali ni­sam ni po­mi­šljao da svom pri­ja­te­lju, ro­đa­ku, vr­snom fo­to­gra­fu i jed­nom od naj­stra­stve­ni­jih štu­ka­ro­ša ko­je znam pred­lo­žim da po­tra­ži­mo ne­ko iz­gled­ni­je me­sto od ovog o kom mi je odav­no pri­čao sa odu­še­vlje­njem.

NE­NAD SE OPRE­DE­LIO ZA SVO­JE omi­lje­ne ka­ši­ke, a ja sam re­šio da u po­čet­ku ma­lo ša­ram, pa sam za pr­vih sat i po pro­me­nio dva spi­ner­bej­ta, jed­nog kla­sič­nog lep­ti­ra, 14 cm du­gog še­da od me­ke gu­me na gla­vi od 7 g, ne­u­tral­ni vo­bler i pli­va­ju­ći džerk od 8 cm i is­pro­bao sve na­či­ne vo­đe­nja tih va­ra­li­ca ko­ji su mu pa­li na pa­met. Pri tom sam se po­pri­lič­no mu­čio sa ve­ge­ta­ci­jom, ko­ja je na ve­li­kom de­lu mr­tva­je do­pi­ra­la sko­ro do po­vr­ši­ne ili ju je pre­kri­va­la, ta­ko da se go­to­vo sva­ki za­ba­čaj za­vr­ša­vao ski­da­njem »sa­la­te« sa udi­ce ili te­la va­ra­li­ce, a za sve to vre­me ni­sam imao ni naj­sit­ni­ji udar­čić.

Ka­da mi je po­ne­sta­lo ide­ja, od­lu­čio sam da po­seg­nem za adu­tom ko­ji ču­vam za naj­te­že si­tu­a­ci­je – ka­ši­ka­ma be­o­grad­skog štu­ka­ro­ša Mi­o­dra­ga Vi­do­vi­ća, ve­ći­ni pre­sto­nič­kih ri­bo­lo­va­ca mno­go po­zna­ti­jeg po na­dim­ku Mi­ki­ca Šo­lja. Te va­ra­li­ce na­pra­vlje­ne od iz­u­zet­no tan­kog li­ma su ve­o­ma la­ga­ne, pa se ne mo­gu za­ba­ci­va­ti da­le­ko (što u ovom slu­ča­ju ni­je bi­lo po­treb­no), ali ni na­ro­či­to pre­ci­zno. (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 337, od 22.11.2013.-)