Somovsko pipkanje

Me­đu so­ma­ro­ši­ma sa na­ših re­ka (Du­na­va, Ti­se, Sa­ve...) »bu­ba« je po­sled­njih go­di­na pra­vi hit, bu­du­ći da da­je vi­še ulo­va ne­go ro­vac, dur­du­bak, školj­ka i svi osta­li tra­di­ci­o­nal­ni mam­ci. Pro­či­taj­te stva­ri ko­je tre­ba da zna­te da bi­ste uspe­šno pe­ca­li na taj ne­ve­ro­vat­no efi­ka­sni va­ljak spe­ci­fič­nog mi­ri­sa.

Va­ljak na­pra­vljen od osu­še­nih lar­vi ve­li­kih jed­no­dnev­ki (»vo­de­nog cve­ta«) po­sled­njih go­di­na je na na­šim vo­da­ma je­dan od naj­tra­že­ni­jih i bez sum­nje naj­e­fi­ka­sni­jih ma­ma­ca za so­ma. Po­seb­no je pro­duk­ti­van u let­njim me­se­ci­ma, ka­da su re­ke ni­ske i to­ple, ali se mo­že uspe­šno ko­ri­sti­ti i ka­sni­je, ne­ka­da čak i do po­zne je­se­ni.

Po svoj pri­li­ci, pr­vi su na taj ma­mac so­ma po­če­li da lo­ve kra­lje­vač­ki pe­ca­ro­ši, ko­ji su u Đer­da­pu uhva­ti­li ne­bro­je­no mno­go so­mo­va pre ne­go što je taj­na nji­ho­vog uspe­ha po­sta­la ši­re po­zna­ta. Ot­ka­ko se »cvet« pro­čuo, mno­gi ri­bo­lov­ci lo­ve jed­no­dnev­ke (naj­če­šće ih ta­mo gde se ro­je pri­vla­če po­mo­ću ja­kog sve­tla i be­log čar­ša­va), za­mr­za­va­ju ih i po­tom pro­da­ju. Smr­znu­ta »bu­ba« mo­že da se ču­va neo­gra­ni­če­no du­go, a pri­pre­ma se na ne­ko­li­ko na­či­na. Naj­bo­lje je od­jed­nom na­pra­vi­ti ko­li­či­nu do­volj­nu za jed­no pe­ca­nje, tj. 200–400 g. Lar­vu na­kon va­đe­nja iz fri­za ras­tre­se­mo i osta­vi­mo da se ma­lo od­mr­zne, do­da­mo joj ne­ve­li­ku ko­li­či­nu pro­se­ja­ne pre­zle, ko­ja tre­ba da upi­je su­vi­šnu vla­gu, pa ta dva sa­stoj­ka me­si­mo de­se­tak mi­nu­ta. Za­tim pri­sa­je­di­ni­mo ma­lo be­log bra­šna, ko­je ve­zu­je tu ma­su i či­ni je le­plji­vi­jom, tj. omo­gu­ća­va da se ona bo­lje i du­že dr­ži na udi­ci. Po­sle još 5-10 mi­nu­ta me­še­nja, do­bi­ja se tvar slič­na pla­ste­li­nu, ko­ja se la­ga­no ota­pa u vo­di i spe­ci­fič­nim mi­ri­som pri­vla­či so­ma sa ve­li­ke uda­lje­no­sti.

SI­STEM MNO­GI PRA­VE ta­ko što na osnov­nu upre­de­nu stru­nu na­vu­ku kli­ze­će olo­vo ­i­spod kog ve­žu vr­ti­li­cu, za či­ji do­nji kraj fik­si­ra­ju mo­no­fil­ni pred­vez sa udi­com. Me­đu­tim, ve­ći­na ri­bo­lo­va­ca sa du­žim is­ku­stvom u ova­kvom pe­ca­nju zna da je deo stru­ne na ko­me je olo­vo, i ko­ji le­ži na dnu ili je tik iz­nad nje­ga, naj­i­zlo­že­ni­ji uti­ca­ju oštrih pre­pre­ka, kao što su školj­ke i ka­me­nje, pa za­to naj­pre za osnov­nu stru­nu ve­že 50-60 cm dug ko­mad naj­lo­na... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 384-)