Ronjenje, hranjenje, razvlačenje

Su­prot­no uobi­ča­je­nom pri­stu­pu, naš ri­bo­lo­vač­ki as ša­ra­na ne pri­ma­mlju­je ve­li­kim ko­li­či­na­ma hra­ne, ali je na­šao na­čin ka­ko da ri­bu pri­vu­če i za­dr­ži na svo­joj po­zi­ci­ji, ta­ko da je ove go­di­ne imao se­ri­ju vred­nih ulo­va na aku­mu­la­ci­ji ko­ja ni­po­što ne va­ži za la­ku vo­du

Naš naj­tro­fej­ni­ji tak­mi­čar svih vre­me­na i ak­tu­el­ni svet­ski pr­vak u lo­vu ri­be udi­com na plo­vak, Go­ran Ra­do­vić Gi­ca, po­sled­njih go­di­na sve uspe­šni­je pe­ca ša­ra­na na Zla­tar­skom je­ze­ru (po­zna­tom i po ime­nu Ko­kin Brod, ka­ko se zo­ve na­se­lje kod bra­ne). Ova ve­štač­ka aku­mu­la­ci­ja, na­sta­la pre­gra­đi­va­njem re­ke Uvac, 54,2 km od ušća u Lim, na­la­zi se iz­me­đu pla­ni­na Zla­tar (na ju­go­za­pa­du) i Mur­te­ni­ca (na se­ve­ro­i­sto­ku), pet­na­e­stak ki­lo­me­ta­ra od No­ve Va­ro­ši, na nad­mor­skoj vi­si­ni od 888 m i za­hva­ta po­vr­ši­nu od 7,25 kvkm. Gi­ca na oba­li ovog pre­div­nog je­ze­ra ima kamp u ko­me pro­vo­di sko­ro sva­ki slo­bo­dan tre­nu­tak, če­sto pe­ca­ju­ći ša­ra­na i re­dov­no odr­ža­va­ju­ći me­sto, što je, uz nje­go­vo ume­će u ra­znim vi­do­vi­ma ri­bo­lo­va, do­ne­lo se­ri­ju sjaj­nih ulo­va po­sled­njih se­zo­na, a po­go­to­vo u do­sa­da­šnjem de­lu ove. Na­šoj mol­bi da či­ta­o­ci­ma Ri­bo­lo­va ot­kri­je taj­nu svo­jih do­brih re­zul­ta­ta na vo­di ko­ja ni­po­što ne va­ži za la­ku vr­lo ra­do se oda­zvao.

Na pi­ta­nje da li svo­ja me­sta hra­ni kon­ti­nu­i­ra­no ili sa­mo u da­ni­ma ka­da lo­vi, Ra­do­vić od­go­va­ra da je na je­ze­ru go­to­vo sva­kog vi­ken­da, to­kom ce­le go­di­ne, i da pri­ma­mu ba­ca po­ma­lo, ali stal­no.

– Me­sto po­či­njem da hra­nim čim se 1. ju­na za­vr­ši lo­vo­staj i to či­nim ko­li­ko god je mo­gu­će re­dov­no, do kra­ja se­zo­ne. Ina­če, na je­ze­ru ne pe­cam sa­mo ša­ra­na, već re­dov­no ju­rim i smu­đa i pa­strm­ku na va­ra­li­ce, a lo­vim po­vre­me­no i be­lu ri­bu na plo­vak, pa mi če­ka­nje kraj za­ba­če­nih šta­po­va do­đe kao od­mor – ob­ja­šnja­va.

Čim stig­ne na je­ze­ro, Gi­ca ba­ci ma­nju ko­li­či­nu pri­hra­ne, naj­če­šće jed­nu ša­ku sku­va­nog zr­ne­vlja po šta­pu. Uko­li­ko se ni­šta ne de­ša­va, mam­ce kon­tro­li­še tek pred­ve­če i ta­da do­da još ma­lo hra­ne, a ako ima uda­ra­ca (naj­če­šće be­le ri­be – prim. ur.), do­hra­nju­je pri­li­kom sva­kog no­vog raz­vla­če­nja.

– Pre po­la­ska ku­ći, me­sto na­hra­nim obil­ni­je, ali sa da­le­ko ma­nje pri­ma­me ne­go što to či­ni ogrom­na ve­ći­na ša­ran­dži­ja. Naj­če­šće ba­cim 2-3 kg zr­ne­vlja, ali mo­ram da na­po­me­nem da to mo­gu da ra­dim jer na je­ze­ru imam pri­ja­te­lja ko­ji na mo­ju po­zi­ci­ju sva­kog dru­gog da­na do­da po 500-600 g me­ša­vi­ne ku­va­nog zr­ne­vlja. Po­ka­za­lo se da je to sa­svim do­volj­no da kod ri­ba stvo­ri na­vi­ku da re­dov­no svra­ća­ju na mo­je me­sto – ot­kri­va Gi­ca, ko­ji je uve­ren da je na ova­kvim vo­da­ma ša­ra­ne ne­mo­gu­će na­ve­sti da se bi­lo gde du­go za­dr­ža­va­ju... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 381-)