Ri­bo­lov­ci zlat­nih ru­ku

Usled eks­pan­zi­je fi­de­ra u Sr­bi­ji, mnogi su se dali na pra­vljenje hra­ni­li­ca za se­be i svo­je pri­ja­te­lje ili za da­lju pro­da­ju. Ovo­ga pu­ta pred­sta­vlja­mo vam ru­ko­tvo­ri­ne če­ti­ri ma­la pro­iz­vo­đa­ča nezaobilaznog de­la pri­bo­ra za ri­bo­lov­nu di­sci­pli­nu ko­ja je stekla naj­ve­ći broj poklonika u Sr­bi­ji u po­sled­njih pet­na­e­stak go­di­na

Kad je mo­der­na fi­der teh­ni­ka tek po­če­la da se pri­me­nju­je u Sr­bi­ji, bi­lo je te­ško do­ći do kva­li­tet­nih hra­ni­li­ca. Pi­o­ni­ri tog vi­da sport­skog ri­bo­lo­va do­vi­ja­li su se ta­da na raz­ne na­či­ne ka­ko bi na­ba­vi­li ovaj neo­p­hod­ni deo pri­bo­ra. Ni­ški Ener­go Fish (ka­sni­je Ener­go Te­am) me­đu pr­vi­ma je uvo­zio upo­tre­blji­ve mo­de­le, ko­ji su se pro­da­va­li po pri­stu­pač­nim ce­na­ma, a ubr­zo su i mno­ge dru­ge fir­me po­če­le to da či­ne, ali uglav­nom na­su­mič­no, jer je ma­lo tr­go­va­ca ima­lo ja­sni­ju sli­ku o to­me ko­je su hra­ni­li­ce do­bre i pri­me­re­ne na­šem tr­ži­štu, tj. onim na­šim vo­da­ma na ko­ji­ma se na fi­der naj­vi­še lo­vi. Ali, za vi­še od po­la de­ce­ni­je, ko­li­ko je kod nas ovaj vid pe­ca­nja ši­re po­pu­la­ran, mno­gi su po­če­li da pra­ve hra­ni­li­ce raz­li­či­tih ti­po­va i kva­li­te­ta. U tom mno­štvu ima i ama­ter­skih po­ku­ša­ja, ali i vr­lo pro­fe­si­o­nal­nih pro­iz­vo­da, a ja sam re­šio da ovo­ga pu­ta pred­sta­vim ne­ke ši­roj jav­no­sti ma­nje po­zna­te maj­sto­re, či­je se ru­ko­tvo­ri­ne po ne­če­mu iz­dva­ja­ju iz mno­štva.

KVA­LI­TET IZ INA­TA. Obre­nov­ča­nin Sla­vo­ljub Kr­stić Pir­co­ni je hra­ni­li­ce po­čeo da pra­vi za se­be i svo­je pri­ja­te­lje, i to iz ina­ta, ka­da mu je, ka­ko ka­že, »pu­kao film«, tj. ka­da vi­še ni­je hteo da da­je po svo­jim kri­te­ri­ju­mi­ma ve­li­ke su­me nov­ca za hra­ni­li­ce po­lo­vič­nog kva­li­te­ta. Za raz­li­ku od mno­gih dru­gih, on je od sa­mog po­čet­ka kre­nuo ve­o­ma ozbilj­no i vr­lo br­zo se pro­bio u sam vrh me­đu ma­lim do­ma­ćim pro­iz­vo­đa­či­ma.

Glav­ne ka­rak­te­ri­sti­ke nje­go­vih hra­ni­li­ca, me­đu ko­ji­ma pre­o­vla­đu­ju ka­ve­zni mo­de­li, je­su vi­sok kva­li­tet ma­te­ri­ja­la i pre­ci­znost iz­ra­de. Od­lič­na per­fo­ri­ra­na plo­ča je do­bro za­šti­će­na pla­sti­fi­ka­ci­jom, što po­ve­ća­va ne sa­mo upo­treb­nu vred­nost hra­ni­li­ca, već i estet­sku. Pir­co­ni sa­ra­đu­je sa ne­ko­li­ko ce­nje­nih srp­skih fi­de­ra­ša, sa ko­ji­ma se re­dov­no kon­sul­tu­je, ali pri­hva­ta kri­ti­ke i va­lja­ne su­ge­sti­je i »obič­nih« ri­bo­lo­va­ca. Nje­go­vi udar­ni mo­de­li su sa­svim ma­le­na hra­ni­li­ca na­zva­na Pr­cvo­ljak, sa ote­ža­njem od 10 g, za­tim ma­le hra­ni­li­ce sa 10 i 20 g olo­va i mo­del Džam­bo, na­me­njen za hra­nje­nje. Ce­ne su mu ko­rekt­ne s ob­zi­rom na kva­li­tet... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 353-)