Riba na pučini

Naj­po­se­će­ni­ja aku­mu­la­ci­ja u ju­go­i­stoč­noj Sr­bi­ji ume da bu­de ve­o­ma iz­da­šna pre­ma fi­de­ra­ši­ma i plov­ka­ro­ši­ma. Me­đu­tim, po­čet­kom apri­la su i vre­men­ske pri­li­ke i ulo­vi bi­li pro­men­lji­vi, pa se do uspeha dolazilo samo uz do­bru tak­ti­ku, te od­go­va­ra­ju­ću pri­hra­nu i mam­ce, a trebalo je i ma­lo sre­će da se na­đe do­bro me­sto na de­lu je­ze­ra na kom je ri­ba u tom mo­men­tu za­in­te­re­so­va­na za je­lo.

Na­kon vi­še­me­seč­nog ki­šnog pe­ri­o­da, za us­kr­šnje pra­zni­ke je ko­nač­no na­ja­vlje­no pra­vo pro­leć­no vre­me, pa sam od­lu­čio da sa po­ro­di­com ne­ko­li­ko da­na pro­ve­dem u So­ko­ba­nji, što u mom slu­ča­ju oba­ve­zno uklju­ču­je i pe­ca­nje na Bo­van­skom je­ze­ru. Na Ve­li­ki pe­tak je na ovoj aku­mu­la­ci­ji bi­la ne­ve­ro­vat­na gu­žva, pra­vi ri­bo­lo­vač­ki sa­bor, ta­ko da me­sta ni­je bi­lo ni za lek duž ce­log je­ze­ra, ali smo se oko po­dne­va ne­ka­ko ugla­vi­li na str­mi­jem de­lu kod iz­vo­ra, gde smo na­i­šli baš ka­da su se tro­ji­ca plov­ka­ro­ša spre­ma­la da kre­nu ku­ći. Po po­lu­pra­znim ču­var­ka­ma, u ko­ji­ma su ima­li sit­ne žu­to­o­ke i po­ne­ku be­o­vi­cu, za­klju­čio sam šta je raz­log nji­ho­vog od­u­sta­ja­nja od pe­ca­nja, a i oni su se ža­li­li, po ni­ški, da »ubi ve­tar«. Iako su mi re­kli da su obil­no na­hra­ni­li me­sto re­la­tiv­no bli­zu, ja sam već una­pred bio od­lu­čio da ri­bu po­tra­žim što da­lje od oba­le. Na dva fi­de­ra sa ja­čim vr­ho­vi­ma sam sta­vio hra­ni­li­ce od 30 gra­ma i po jed­nu ve­ću udi­cu sa ce­lom gli­stom, pa »za­fr­lja­čio« si­ste­me što da­lje, ka sre­di­ni je­ze­ra. Od­lo­žio sam ih je­dan po­red dru­gog, usme­rio vr­ho­ve ka dru­goj oba­li i sta­vio »bam­ba­li­ce« (pla­stič­ne ka­ri­ke) kao in­di­ka­to­re uda­ra­ca. Oče­ki­vao sam da se na njih ja­vi krup­na ba­bu­ška, za ko­ju sam se na­dao da joj je vre­me da pro­mr­da. Na tre­ći fi­der štap, ko­ji sam po­sta­vio pa­ra­lel­no sa oba­lom, po­red se­be, sta­vio sam hra­ni­li­cu od 15 gra­ma i nji­me sam po­ku­ša­vao da ulo­vim ne­ku de­ve­ri­ku. Me­đu­tim, ri­ba tog da­na uop­šte ni­je ra­di­la na tom po­te­su, ve­ro­vat­no zbog pro­men­lji­vog vre­me­na i ve­tra ko­ji je u na­le­ti­ma na­iz­me­nič­no du­vao iz raz­li­či­tih pra­va­ca.

Sle­de­ćeg ju­tra sam se oko 5,30 č ob­reo na So­ko­banj­skoj pla­ži i je­dva na­šao jed­no me­sto, a zbog sku­če­nog pro­sto­ra od­mah sam od­u­stao od na­me­re da pe­cam na tri šta­pa. Okol­ni plov­ka­ro­ši su po­la sa­ta ka­sni­je na cr­vi­će po­če­li da do­bi­ja­ju sit­ni­ju žu­to­o­ku, gr­ge­ča, be­o­vi­cu i de­ve­ri­ki­ce is­pod me­re, a ja sam upor­no ga­đao jed­nu tač­ku sa hra­ni­li­com od 10 g i lo­vio is­klju­či­vo de­ve­ri­ki­ce i žu­to­o­ki­ce ko­je sam od­re­da vra­ćao u vo­du... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 374-)