Pet favorita

Ko­li­ko god ve­štač­kih ma­ma­ca da po­se­du­je, sva­ki ri­bo­lo­vac ima ne­ke svo­je fa­vo­ri­te. Ne­ki se go­di­na­ma dr­že pro­ve­re­nih adu­ta, pa ih uvek ima­ju na za­li­ha­ma, katkad i u ko­li­či­na­ma do­volj­nim za ne­ko­li­ko go­di­na. Dru­gi vi­še eks­pe­ri­men­ti­šu, pa im se »top-li­sta« naj­o­mi­lje­ni­jih mo­de­la če­sto me­nja. Evo po­gle­da u ku­ti­ju sa va­ra­li­ca­ma jed­nog od ti­pič­nih pred­stav­ni­ka ove dru­ge gru­pe.

To­kom sva­ke se­zo­ne pe­cam na ve­li­ki broj raz­li­či­tih va­ra­li­ca (še­do­va, tvi­ste­ra, gla­vi­nja­ra, vo­ble­ra, lep­ti­ra, ka­ši­ka itd.), od ko­jih ne­ki­ma uvi­jek dam vi­še vre­me­na. Za ta­kvo fa­vo­ri­zo­va­nje ne­ma sva­ki put ne­kog po­seb­nog raz­lo­ga, kao ni za za­po­sta­vlja­nje istih vje­štač­kih ma­ma­ca u na­red­noj se­zo­ni, čak i ako ih na­ku­pu­jem u ve­li­koj ko­li­či­ni, po­ne­sen do­brim ulo­vi­ma ko­je sam na njih ostva­rio. Če­sto raz­mi­šljam o ta­kvom ne­ra­ci­o­nal­nom po­na­ša­nju i tje­šim se da ni­sam je­di­ni ko­ji ta­ko po­stu­pa, te da je to dio mo­je pri­ro­de, ko­ja me tje­ra da is­tra­žu­jem, mi­je­njam i is­pro­ba­vam i mam­ce i pre­zen­ta­ci­je i ra­zni ri­bo­lov­ni pri­bor, i da kroz ne­po­sred­no is­ku­stvo sa vo­de sti­čem što vi­še zna­nja. I to­kom pret­hod­ne se­zo­ne, ko­ja se za me­ne za­vr­ša­va po­čet­kom lo­vo­sta­ja na smu­đa, pe­cao sam na mno­go va­ra­li­ca, ta­ko da mi ni­je bi­lo ni­ma­lo la­ko ka­da mi je ured­nik dao za­da­tak da oda­be­rem pet onih ko­je su se u tom pe­ri­o­du po­seb­no iz­dvo­ji­le. Ipak, na­kon mno­go raz­mi­šlja­nja, pre­do­mi­šlja­nja, pi­sa­nja i bri­sa­nja, ne­ka­ko sam sa­sta­vio svo­ju top-li­stu ak­tu­el­nih fa­vo­ri­ta.

1. NE­ŠTO NO­VO. SA­VA­GE GE­AR HER­RING SHAD. Iako sam se bla­go na­je­žio kad sam za pa­ko­va­nje od dva še­da du­ga 16 cm dao 700 di­na­ra, ipak sam ih ku­pio iz vi­še raz­lo­ga. Ma­lo je u po­nu­di na na­šem tr­ži­štu ova­ko ve­li­kih gu­me­nih ri­bi­ca, a imao sam po­vje­re­nja u Sa­va­ge Ge­ar, na či­je sam Can­ni­bal še­do­ve i ne­ke dru­ge gu­me imao od­lič­ne re­zul­ta­te. Na pr­vi po­gled pri­vu­kli su me re­a­li­stič­ni iz­gled i iz­du­že­no tan­ko ti­je­lo, ko­je se za­vr­ša­va ma­siv­nom rep­nom pe­čur­kom. Prem­da je ovaj šed, ka­ko se iz nje­go­vog iz­gle­da, ve­li­či­ne i ime­na da za­klju­či­ti, pri­je sve­ga na­mi­je­njen za va­ra­li­ča­re­nje bal­tič­ke štu­ke, ko­joj je ha­rin­ga omi­lje­na hra­na, vje­ro­vao sam da će bi­ti lov­na i u na­šim vo­da­ma, i to ne sa­mo za štu­ku. Pr­ve pro­be su po­ka­za­le da Her­ring Shad do­bro ra­di i na ma­loj olov­noj gla­vi od sa­mo 5 g, jer je na­pra­vljen od li­je­po ob­li­ko­va­ne me­ka­ne gu­me, ko­ja je uz to pa­žlji­vo sta­nje­na is­pred ši­ro­kog re­pa. I pri naj­spo­ri­jem po­vla­če­nju se bo­ko­vi za­no­se li­je­vo-de­sno, a rep sna­žno »ša­ma­ra«. To­kom sni­je­žnog i hlad­nog ja­nu­a­ra 2013, u vi­še na­vra­ta sam ovu va­ra­li­cu ba­cao na Sa­vi i Du­na­vu, te sam na nju uhva­tio ne­ko­li­ko smu­đe­va. Za­ni­mlji­vo je da naj­bo­lje re­zul­ta­te ni­je da­va­lo kla­sič­no dži­go­va­nje, već pre­zen­ta­ci­ja pri­mje­re­ni­ja vo­ble­ri­ma... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 345-)