Odlaganje neizbežnog

Ri­bo­lo­vci se uglavnom sla­žu da je sta­nje ri­bljeg fon­da na ve­ći­ni ri­bo­lov­nih te­re­na u Sr­bi­ji već du­go ve­o­ma lo­še. Me­đu­tim, nad­le­žni dr­žav­ni or­ga­ni kao da još ne­ma­ju na­me­ru da se ti­me ozbilj­no po­za­ba­ve, a ve­ći­ni ko­ri­sni­ka je po svoj pri­li­ci va­žni­je da ne za­sme­ta­ju ne­kom od onih ko­ji de­le vo­de na ga­zdo­va­nje ne­go da una­pre­đu­ju po­ve­re­ne im pri­rod­ne re­sur­se

Ot­ka­ko ovaj list iz­la­zi, a bi­će to­me za ko­ji me­sec pu­nih 14 go­di­na, sta­nje na na­šim vo­da­ma i na­čin na ko­ji se nji­ma ga­zdu­je ma­nje-vi­še su isti. U bo­ljim vre­me­ni­ma je ne­što bo­lje, dok je u te­žim, na­rav­no, go­re, i to tim vi­še što je nov­ca ma­nje. Mno­gi od nas sklo­ni su da to pri­pi­su­ju men­ta­li­te­tu, lo­šim na­vi­ka­ma ko­je ni­je mo­gu­će pro­me­ni­ti, pet­sto­go­di­šnjem rop­stvu pod Tur­ci­ma itd. Stvar je, me­đu­tim, u ne­čem sa­svim dru­gom i, da se ne la­že­mo, ne ta­ko te­ško re­ši­vom. Na­i­me, i ka­da je reč o tzv. odr­ži­vom ko­ri­šće­nju ri­bljeg fon­da, tj. ga­zdo­va­nju vo­da­ma (ko­je ne uklju­ču­je sa­mo us­po­sta­vlja­nje ra­ci­o­nal­nog re­ži­ma sport­skog i pri­vred­nog ri­bo­lo­va, već i vo­đe­nje ra­ču­na o za­ga­đe­nju ži­vot­ne sre­di­ne, eks­plo­a­ta­ci­ji šljun­ka i pe­ska i sl.), kao i u mno­go če­mu dru­gom, sa­ma dr­ža­va se to­kom ce­log ovog pe­ri­o­da ni­je po­na­ša­la i ne po­na­ša se do­ma­ćin­ski. Ume­sto da nad­le­žno re­pu­blič­ko mi­ni­star­stvo i po­kra­jin­ski se­kre­ta­ri­jat bu­du ser­vi­si gra­đa­na i ču­va­ri po­ve­re­nih im do­ba­ra, nji­ho­vi čel­ni­ci, struč­nja­ci i ad­mi­ni­stra­tiv­ci sko­ro bez iz­u­zet­ka na­sto­je pre sve­ga da ne na­lju­te one ko­ji od­lu­ču­ju o nji­ho­voj sud­bi­ni (tj. pla­ti i po­lo­ža­ju). Po­sle­di­ca ta­kvog (ne)či­nje­nja je da se sva­ka ini­ci­ja­ti­va ko­jom ma ko­ja gru­pa gra­đa­na, bi­la ona ri­bo­lo­vač­ko od­no­sno eko­lo­ško udru­že­nje, stru­kov­na or­ga­ni­za­ci­ja pri­vred­nih ri­ba­ra ili ne­što če­tvr­to, po­ku­ša da pro­me­ni ka­ta­stro­fal­nu si­tu­a­ci­ju, od­bi­ja od dr­žav­nih or­ga­na kao lop­ta od be­ton­skog zi­da, prak­tič­no ne osta­viv­ši ni naj­ma­nji trag.

U tu sli­ku ukla­pa se i ve­li­ki deo onih ko­ji ga­zdu­ju vo­da­ma, po­na­ša­ju­ći se kao pri­vred­ni­ci ko­ji ni­su po­sao do­bi­li u fer utak­mi­ci ne­go na na­me­šte­nom ten­de­ru. Mno­gi od njih u od­no­su pre­ma ko­ri­sni­ci­ma svo­jih uslu­ga (pre sve­ga pre­ma na­ma ri­bo­lov­ci­ma) na­stu­pa­ju sa po­zi­ci­je si­le, a u od­no­su na onog ko im je po­sao do­de­lio uglav­nom su ma­nji od ma­ko­vog zr­na, tj. bit­no im je sa­mo da ne­ko »od­o­zgo« ne oce­ni da ni­su do­volj­no ko­o­pe­ra­tiv­ni. Ob­ja­šnje­nje ta­kvog po­na­ša­nja, ali ne i oprav­da­nje, le­ži u još jed­nom si­stem­skom pro­ble­mu – i ko­ri­sni­ci i dr­žav­ni slu­žbe­ni­ci ko­ji od­lu­ču­ju o de­lje­nju vo­da (tre­ba­lo bi, na­vod­no, da bu­de oba­vlje­no do kra­ja ove go­di­ne) i mi ko­ji na nji­ma pe­ca­mo a iole smo upu­će­ni u si­tu­a­ci­ju, zna­mo (ili sa ve­o­ma ja­kim raz­lo­zi­ma ve­ru­je­mo) da to ka­ko ne­ko po­ve­re­nom mu vo­dom ga­zdu­je ne­ma sko­ro ni­ka­kve ve­ze sa tim da li će njom (ili još ne­kom, po­želj­no na pod­ruč­ju sa ve­li­kim bro­jem sta­nov­ni­ka, tj. pro­da­tih do­zvo­la) ga­zdo­va­ti ubu­du­će... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 363-)