Neodoljive promene

Iako u nje­mu ima svih krup­ni­jih gra­blji­vi­ca ci­p­ri­nid­nog re­gi­o­na, Sav­sko je­ze­ro je po­sled­njih go­di­na mno­gim va­ra­li­ča­ri­ma za­ni­mlji­vo pre sve­ga zbog broj­ne po­pu­la­ci­je ban­da­ra so­lid­ne lov­ne ve­li­či­ne za na­še uslo­ve. Ta ri­ba po­če­la je da se ja­vlja ubr­zo na­kon ota­pa­nja le­da, a oni ko­ji su bi­li u pra­vo vre­me na vo­di i ma­lo eks­pe­ri­men­ti­sa­li sa va­ra­li­ca­ma ima­li su po­je­di­nim da­ni­ma od­lič­ne ulo­ve

Na­kon ve­o­ma du­gog pe­ri­o­da sa tem­pe­ra­tu­ra­ma va­zdu­ha u de­be­lom »mi­nu­su«, to­kom ko­jeg je Sav­sko je­ze­ro (Ada Ci­gan­li­ja) bi­lo u pot­pu­no­sti za­le­đe­no, usled če­ga se na nje­mu ni­je uop­šte mo­glo pe­ca­ti, na­stu­pi­lo je lep­še vre­me, pa je po­lo­vi­nom fe­bru­a­ra led na »be­o­grad­skom mo­ru« po­čeo da se to­pi i kra­jem me­se­ca je pot­pu­no okop­nio. Po­što je za fi­der još bi­lo su­vi­še ra­no, po­sled­nji vi­kend u me­se­cu sam is­ko­ri­stio za otva­ra­nje se­zo­ne va­ra­li­ča­re­nja ban­da­ra.

S ob­zi­rom na to da je u su­bo­tu, 25. fe­bru­a­ra, bi­lo pri­lič­no mir­no, sun­ča­no i to­plo, od­lu­čio sam da iza­đem na Adu po pod­ne, na­da­ju­ći se da će po­rast tem­pe­ra­tu­re pod­sta­ći ak­tiv­nost ban­da­ra, tj. da će oni naj­bo­lje ra­di­ti u to­pli­jem de­lu da­na. Na vo­du sam sti­gao oko 14 č i od­lu­čio da pe­cam na po­čet­ku je­ze­ra, sa pon­to­na, gde je du­bi­na ne­što ve­ća, jer sam oče­ki­vao da će na tim ti­pič­nim zim­skim me­sti­ma bi­ti naj­ve­ća kon­cen­tra­ci­ja ri­be i da ću tu naj­bo­lje pro­ći.

U ovom pe­ri­o­du se ban­dar uglav­nom ja­vlja po­da­lje od oba­le (na tri­de­se­tak me­ta­ra), pa sam to­me pri­la­go­dio svoj iz­bor pri­bo­ra, po­nev­ši štap ABU Gar­cia Ve­ri­tas, du­ži­ne 2,2 m i te­ži­ne ba­ca­nja 5–15 g, ko­ji je po mom mi­šlje­nju ide­a­lan za ova­kve uslo­ve (nji­me se mo­gu da­le­ko za­ba­ci­ti i ne­što te­že va­ra­li­ce, a do­volj­no je ose­tljiv i sa­vi­tljiv da omo­gu­ća­va do­bro de­tek­to­va­nje uda­ra­ca i amor­ti­za­ci­ju tr­za­ja ban­da­ra ra­znih ve­li­či­na pri­li­kom za­ma­ra­nja). Na nje­ga sam sta­vio ma­ši­ni­cu Oku­ma Alu­mi­na 2000, sa iz­ra­zi­to tan­kim Ber­kley Na­no­fi­lom (po­seb­nim po­stup­kom na­pra­vlje­nim »kon­cem«) či­ji je preč­nik sa­mo 0,08 mm.

Po­sle ot­pri­li­ke 45 mi­nu­ta sup­til­nog dži­go­va­nja, ose­tio sam da je ne­što, prem­da je­dva pri­met­no, uze­lo ma­mac. Kon­tri­rao sam ener­gič­no i br­zo pri­vu­kao pr­vu ri­bu da­na, ban­da­ra od oko 300 gra­ma, ko­ji je uda­rio na 7,5 cm du­gog »nou ekšn« si­li­kon­skog še­di­ća Cor­mo­ran K-Don Spe­ar Tail, u ze­len­ka­sto-pro­vid­nom de­ko­ru sa cr­nim šljo­ki­ca­ma (»Green-Ayu«), fa­brič­ki na­mi­ri­sa­nog aro­mom ani­sa i na­to­plje­nog ri­bljim uljem.

Na­kon to­ga na­sta­lo je za­tiš­je, ko­je je po­tra­ja­lo do­brih sat vre­me­na, pa me­njam »gu­mi­cu« i sta­vljam naj­ma­nju Or­ka Si­re­nu, vo­đen na­dom da bi nje­na sit­na i vr­lo uče­sta­la vi­bra­ci­ja mo­gla da is­pro­vo­ci­ra ne­kog pru­ga­stog gra­bljiv­ca na na­pad. Po­sle sa­mo dva za­ba­ča­ja ta mo­ja te­o­ri­ja je po­tvr­đe­na. Na­kon još jed­nog sko­ro neo­set­nog udar­ca do­bio sam pre­le­pog ban­da­ra, te­škog pre­ko po­la ki­lo­gra­ma... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br 423-)