Na dve varalice

To­kom pe­ri­o­da iz­ra­zi­te ak­tiv­no­sti gra­blji­vi­ca če­sti su udar­ci u krat­kim vre­men­skim raz­ma­ci­ma. De­ša­va se u ta­kvim pri­li­ka­ma i da dvo­ji­ca ri­bo­lo­va­ca ko­ji pe­ca­ju je­dan do dru­gog isto­vre­me­no ima­ju ri­bu na šta­pu. Ali ko­li­ko pu­ta ste ču­li da je jed­na ri­ba go­to­vo isto­dobno uze­la dva ve­štač­ka mam­ca?!

Zna­ju­ći da mom­ci sa ko­ji­ma sam tog da­na kre­nuo da pra­vim re­por­ta­žu o lo­vu smu­đa na Ve­li­koj Mo­ra­vi če­sto do­bi­ja­ju i so­ma, u auto sam za sva­ki slu­čaj sta­vio dva šta­pa. Osim svog no­vog lju­bim­ca – la­ga­nog dvo­del­ca Rap­tu­re Ino­va Na­no Spin od 2,7 m, te­ži­ne ba­ca­nja 20–50 g, kao stvo­re­nog za dži­go­va­nje sta­kle­no­o­kog, po­neo sam i ABU Gar­cia Ac­cu­flex, de­kla­ri­sa­ne (ali i re­al­ne) te­ži­ne ba­ca­nja 35 g, ko­ji bi, uve­ren sam, mo­gao da se iz­bo­ri sa sko­ro sva­kim br­ka­tim mo­rav­skim »ko­la­te­ral­cem«.

Dok sam ne­što ka­sni­je pre­ba­ci­vao opre­mu iz svo­jih ko­la u auto Dar­ka Cve­ji­ća Sko­le­ta iz Po­lja­ne, ne že­le­ći da bi­lo šta pre­pu­stim slu­ča­ju, još jed­nom sam upi­tao Mla­de­na Ju­sti­no­vi­ća Šva­bu, mla­dog ri­bo­lov­ca o ko­me smo pr­vi put pi­sa­li još u Ri­bo­lo­vu br. 233: – Je­si li sto po­sto si­gu­ran da će mi ovo štap­če bi­ti do­volj­no?

– Bez bri­ge Sa­le. Opu­sti se i uži­vaj – od­go­vo­rio mi je Šva­ba. Sto­ga sam na­po­slet­ku uzeo sa­mo Ino­vu, na­kon če­ga smo za­jed­no sa Lju­bi­šom Mi­ti­ćem Fa­jom i naj­mla­đim čla­nom eki­pe La­za­rom De­li­jom Bo­go­je­vi­ćem kre­nu­li ka Mo­ra­vi.

Oče­ki­vao sam da će­mo pe­ca­ti u bli­zi­ni Po­lja­ne, ali smo oti­šli de­se­tak ki­lo­me­ta­ra uz­vod­no, na te­re­ne na ko­je su Šva­ba, Sko­le i La­za po­be­gli kri­ju­ći se od stru­ja­ro­ša i »ne­lo­jal­ne kon­ku­ren­ci­je«, oli­če­ne u ri­bo­lov­ci­ma ko­ji ne po­štu­ju pro­pi­se, a na vra­ća­nje ri­ba u me­ri re­a­gu­ju psov­ka­ma i kle­tva­ma.

TE­REN JE BIO kao iz sno­va, ali mi je od­mah bi­lo ja­sno da na ovom de­lu re­ke ni­je la­ko lo­vi­ti – s jed­ne stra­ne su   ve­li­ka de­bla, ko­ja je sna­žna ma­ti­ca ured­no na­sla­ga­la uz ka­men, dok je sa dru­ge du­gač­ki kon­tra­tok pre­pun gra­nja i ka­me­nih gro­ma­da. »Te­ško me­sto – te­ške ri­be«, po­mi­slio sam gle­da­ju­ći svo­ju ta­na­nu Ino­vu sa Spro Blue Ar­com 9300 i ple­te­ni­com od sa­mo 0,12 mm.

Prem­da sam pla­ni­rao da is­pro­bam ne­ke no­ve va­ra­li­ce, Mla­den je in­si­sti­rao da uzmem ne­ko­li­ko si­li­kon­skih gla­vi­nja­ra ko­je vr­lo uspe­šno pra­vi za se­be i svo­je ko­le­ge. Po­čet­na po­zi­ci­ja bi­la je ide­al­na za jed­nog ri­bo­lov­ca, ali su na njoj mo­gla da pe­ca­ju i dva uigra­na va­ra­li­ča­ra, pa sam na ka­me­nom špi­cu osta­vio Šva­bu i La­zu, a ja sam se spu­stio pe­de­se­tak me­ta­ra niz­vod­no, na kraj kon­tra­to­ka... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 355-)