Misteriozni nestanak deverike

Po­če­tak pro­le­ća je pra­vo vre­me za lov krup­ne de­ve­ri­ke fi­der teh­ni­kom na naj­ve­ćem be­o­grad­skom je­ze­ru, ali se po­ne­kad de­ša­va i da nje­na ak­tiv­nost iz ra­zno­ra­znih raz­lo­ga ka­sni, kao ove go­di­ne. Na sre­ću ri­bo­lo­va­ca, čak i ka­da se »lo­pa­ta­re« ne ja­vlja­ju, pe­ca­nje mo­že bi­ti vr­lo za­bav­no i di­na­mič­no za­hva­lju­ju­ći krup­nim i broj­nim ban­da­ri­ma

Na Sav­skom je­ze­ru (Adi Ci­gan­li­ji) de­ve­ri­ka ove go­di­ne kao da ne po­sto­ji. Vi­še po­ku­ša­ja mo­jih klup­skih dru­go­va iz Ener­go ti­ma da je pro­na­đu i lo­ve fi­der teh­ni­kom osta­lo je bez re­zul­ta­ta. Sva­ki put ja­vljao se sa­mo ban­dar, do­du­še lep, dok de­ve­ri­ke ni­je bi­lo ni u tra­go­vi­ma, pa ni upor­ni Alek­san­dar Ba­ta­no­vić Bat­ke i Alek­san­dar Go­lu­bov Go­lub ni­su ima­li uspe­ha. To me je ve­o­ma kop­ka­lo, pa sam od­lu­čio da is­ko­ri­stim pr­vu pri­li­ku da i sam iza­đem na jed­nu od vo­da na ko­ji­ma sam od­ra­stao i sti­cao ri­bo­lo­vač­ko is­ku­stvo i da po­ku­šam da na­đem ne­ku do­bit­nu kom­bi­na­ci­ju.

PRI­LI­KA SE UKA­ZA­LA PO­ČET­KOM apri­la, ka­da sam iza­šao na Adu sa još jed­nim sta­rim vu­kom, Bo­ja­nom Jev­to­vi­ćem Pro­kom. Za raz­li­ku od mla­đih ko­le­ga, ko­ji su de­ve­ri­ku pret­hod­nih ne­de­lja tra­ži­li na kraj­njim tač­ka­ma je­ze­ra (na ula­zi­ma, tač­ni­je kod »vo­do­sko­ka« i kod pre­gra­de ko­ja de­li ve­li­ko je­ze­ro od Ta­lo­žni­ka) i na pro­ve­re­noj po­zi­ci­ji na de­snoj oba­li, kod ka­fi­ća Pla­ža, nas dvo­ji­ca smo se od­lu­či­li za de­snu oba­lu kod Sport­skog cen­tra MUP-a Sr­bi­je. Tu, na de­se­tak me­ta­ra ši­ro­koj in­te­re­sant­noj mi­kro­lo­ka­ci­ji – na ko­joj po­sto­ji pre­laz iz­me­đu plit­kog i du­bo­kog de­la, a pod­vod­no ra­sti­nje je ne­što re­đe i ni­že ne­go una­o­ko­lo, što znat­no olak­ša­va ri­bo­lov fi­de­rom –  ta­ko­đe ima de­ve­ri­ke.  Do­dat­ni raz­log da se opre­de­li­mo za tu po­zi­ci­ju pred­sta­vlja­lo je to što je­dan naš is­ku­sni ko­le­ga, ko­ji na Adi ci­lja­no lo­vi is­klju­či­vo gra­blji­vi­ce, baš na njoj sva­ko­dnev­no hra­ni be­lu ri­bu još ot­ka­ko se led oto­pio, jer sma­tra da je nje­no pri­su­stvo, uz do­bro oda­bra­nu lo­ka­ci­ju, ključ uspe­ha u lo­vu krup­nih pre­da­to­ra, pa na­sto­ji da pri­vla­če­njem ci­pri­ni­da uve­ća svo­je šan­se za ka­pi­tal­ne ulo­ve. On nam je su­ge­ri­sao da tu pro­ba­mo, bu­du­ći da je pri­me­tio da je u po­sled­nje vre­me bi­lo ak­tiv­no­sti ja­ta be­le ri­be, naj­ve­ro­vat­ni­je de­ve­ri­ka, na oko 20 m od oba­le. Me­đu­tim, do­dao je i da ih je po­sled­njih da­na vi­đao i u tra­vi, na sve­ga ne­ko­li­ko me­ta­ra od oba­le, što je ve­ro­va­tan znak da je po­čeo nji­hov mrest, pa smo una­pred bi­li pri­pre­mlje­ni i na to da se mo­že de­si­ti i da ne­ma­mo uspe­ha... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bol­o­vu br. 426-)