Malo, manje, najmanje...

Od sre­di­ne je­se­ni, na Ta­mi­šu već ne­ko­li­ko se­zo­na ni­je la­ko uhva­ti­ti ni smu­đa ni štu­ku. Za­to sve ve­ći broj va­ra­li­ča­ra u ovom pe­ri­o­du pre­la­zi na la­ga­ni pri­bor i ma­le ve­štač­ke mam­ce, ko­ji­ma se mo­gu hva­ta­ti le­pi pro­ti­ši i broj­ni ban­da­ri

U po­sled­njih ne­ko­li­ko go­di­na, sa do­la­skom je­se­ni, na Ta­mi­šu na­sta­je te­ško vre­me za va­ra­li­ča­re. Vo­do­staj opa­da na mi­ni­mum, bra­ne uspo­re tok, a vo­da se to­li­ko iz­bi­stri da ova rav­ni­čar­ska re­ka po pro­vid­no­sti poč­ne da li­či na svo­ju pla­nin­sku ro­đa­ku Dri­nu. O va­ra­li­ča­re­nju smu­đa, so­ma i štu­ke u ta­kvim okol­no­sti­ma ni ne raz­mi­šlja­mo, jer je broj­no sta­nje po­me­nu­tih gra­blji­vi­ca sve ma­nje, pre sve­ga zbog ne­le­gal­nog iz­lo­va stru­jom, mre­ža­ma, stru­ko­vi­ma, gra­bu­lja­njem (to­kom zim­skih me­se­ci) i dru­gim sred­stvi­ma i teh­ni­ka­ma, pa ih je u iole ne­po­volj­nim uslo­vi­ma mo­gu­će uhva­ti­ti mal­te­ne sa­mo slu­čaj­no. Moj drug Bu­gi je pre ne­ko­li­ko go­di­na re­kao da će­mo usko­ro bi­ti sreć­ni ako uspe­mo da ulo­vi­mo ne­kog bu­co­va, prot­fi­ša ili ban­da­ra na Ta­mi­šu, a to vre­me do­šlo je br­že ne­go što smo se na­da­li. I ne sa­mo da je do­šlo – sa­da se i za te ri­be, ko­je su do pre ne­ku se­zo­nu ma­lo kom va­ra­li­ča­ru uop­šte bi­le za­ni­mlji­ve, va­lja do­bro po­mu­či­ti i pri­pre­mi­ti, a tre­ba ima­ti i sre­će te ubo­sti dan (u ovom pe­ri­o­du re­dak) ka­da su bra­ne u Opo­vu i To­ma­šev­cu po­dig­nu­te, tj. ka­da po­ma­lo pro­pu­šta­ju vo­du, jer prot­fi­ši i bu­co­vi ra­de sa­mo ka­da je tok spor, dok on­da kad ubr­za mo­že­mo slo­bod­no da se pa­ku­je­mo i ide­mo na ne­ku dru­gu vo­du.

PROT­FI­ŠI I BU­CO­VI sa do­la­skom hlad­ni­jih da­na obra­zu­ju ja­ta i za­u­zi­ma­ju ka­rak­te­ri­stič­na me­sta. Uglav­nom su to du­blji de­lo­vi re­ke – li­ma­ni sa mno­go po­to­plje­nog gra­nja i ra­znih dru­gih pod­vod­nih pre­pre­ka. Skri­ve­ni u tim za­klo­ni­ma, vre­ba­ju neo­pre­zne žr­tve, ko­je ina­če u pre­bi­stroj vo­di ne bi us­pe­li da ulo­ve. Sre­ćom, te lo­ka­ci­je su uglav­nom sva­ke go­di­ne iste, pa is­ku­sni­jim ri­bo­lov­ci­ma ni­je te­ško da ih pro­na­đu. Ne­ke su do­stup­ne i sa oba­le, ali po­šte­no go­vo­re­ći, ča­mac je ipak neo­p­ho­dan. Zbog pod­vod­nih pre­pre­ka, ko­jih se dve po­me­nu­te vr­ste ci­pri­ni­da sa­da dr­že, po­treb­no je po­sta­vi­ti se ta­ko da va­ra­li­cu mo­že­mo da spu­sti­mo što du­blje i bli­že skri­ve­nom ja­tu. Ovaj za­bav­ni ri­bo­lov, ko­ji na Ta­mi­šu mo­že da­ti i le­pe ri­be, te­ške do­bro pre­ko ki­lo­gra­ma, sko­ro je ne­za­mi­sliv bez ose­tlji­vog pri­bo­ra. Go­di­na­ma eks­pe­ri­men­ti­šu­ći sa tan­kim stru­na­ma, ul­tra­la­kim šta­po­vi­ma i ma­lim ve­štač­kim mam­ci­ma, uve­rio sam se da sve mo­ra bi­ti što lak­še i fi­ni­je, a u slu­ča­ju va­ra­li­ca i pri­lič­no ma­lo (pre­ci­zni­je re­če­no, naj­bo­lje su naj­ma­nje va­ra­li­ce ko­je mo­gu da za­ro­ne do­volj­no du­bo­ko). U po­sled­njih ne­ko­li­ko ovo­se­zon­skih iz­la­za­ka ko­ri­stio sam to­li­ko lak pri­bor da sam po­vre­me­no po­mi­šljao da je na sa­moj gra­ni­ci upo­tre­blji­vo­sti za ovu vr­stu ri­bo­lo­va, a po­ka­za­lo se da je baš ta­kav pri­stup iz­u­zet­no pro­duk­ti­van... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu broj 390-)