Malo traži, mnogo daje

Ne­ma mno­go ri­bo­lov­nih te­re­na usred na­se­lja ko­ji mo­gu da bu­du ta­ko iz­da­šni kao Sa­va na po­te­su od Ade Ci­gan­li­je do ušća. Tu se uspe­šno pecaju mno­ge vr­ste ri­ba, a na­ro­či­to ci­pri­ni­di, kao što su jaz (prot­fiš) i de­ve­ri­ka. U naj­to­pli­jem de­lu go­di­ne ni­su ret­ki ni ulovi pra­vih ka­pi­tal­aca, uz pra­vi­lan pri­stup, do­bro uklo­pljen pri­bor i pra­vi ma­mac.

Mno­gi plov­ka­ro­ši iz Be­o­gra­da u po­tra­zi za atrak­tiv­nim ri­bo­lo­vom, bo­ga­tim ulo­vi­ma i le­pim am­bi­jen­tom idu na Dri­nu, Ta­miš, Be­gej, uda­lje­na me­sta na Du­na­vu i dru­gim re­ka­ma. Ta­kvi iz­le­ti mo­gu da bu­du i vr­lo uspe­šni, ali i do­sta ko­šta­ju (tre­ba pla­ti­ti tro­ško­ve pre­vo­za, ku­pi­ti hra­nu za du­ži bo­ra­vak na vo­di, pri­ma­mu, raz­ne mam­ce...). Ujed­no, tra­že vre­me, jer se ne­ret­ko iz­gu­bi i po tri sa­ta (pa i vi­še) u pu­tu, a na­kon vo­žnje se če­sto uz to tre­ba pro­bi­ja­ti kroz ši­blje, tra­vu, žbu­no­ve di­vljih ku­pi­na, ne­kad ga­ze­ći i po bla­tu... I sam sve po­bro­ja­no ne­ka­da ra­dim, ali od po­čet­ka le­ta pa sve do ka­sne je­se­ni če­sto pe­cam be­lu ri­bu na Sa­vi prak­tič­no usred Be­o­gra­da, ka­ko kod Saj­ma i ma­lo niz­vod­ni­je od nje­ga, ta­ko i na dru­gim me­sti­ma na po­te­su sve do Bran­ko­vog mo­sta. Ka­da se vo­da znat­ni­je ugre­je, tu pr­vo poč­ne da se ja­vlja prot­fiš, po­tom de­ve­ri­ka, a u je­sen pro­ra­de i mre­na i šlji­var. Sve u sve­mu, po­seb­no u to­pli­jem de­lu go­di­ne, taj deo Sa­ve, ka­ko mi nje­go­vi lju­bi­te­lji ume­mo da ka­že­mo, ma­lo tra­ži, a mno­go pru­ža, pa mu vre­di po­sve­ti­ti pa­žnju, tj. do­bro ga upo­zna­ti i ući u taj­ne uspe­šnog ri­bo­lo­va na nje­mu. Ka­da kre­nem da tu pe­cam ne­ko­li­ko sa­ti, sve što mi tre­ba osim jed­nog šta­pa sa ma­ši­ni­com su re­zer­vni plov­ci, olov­ne su­ze i ne­ko­li­ko go­to­vih pred­ve­za raz­li­či­tih du­ži­na, jed­na ku­ti­ji­ca sa gli­sta­ma, fla­ša vo­de i sen­dvič, bu­du­ći da se lo­vi bez pri­ma­me, a da do me­sta br­zo sti­žem i još br­že se vra­tim ku­ći ako ri­ba ne ra­di ili uko­li­ko poč­ne ne­vre­me.

LO­KA­CI­JA. Naj­če­šće pe­cam ne­da­le­ko od No­vog že­le­znič­kog mo­sta, na me­stu gde je du­bi­na ne­što ve­ća ne­go u oko­li­ni, a tok mir­ni­ji. Pri sred­njem let­njem vo­do­sta­ju vi­si­na vo­de­nog stu­ba tu iz­no­si pri­bli­žno 7,5 m, da bi po­tom na bre­ži­ni pa­la na oko 5,5 m i ma­lo niz­vod­no opet na­ra­sla za 2 m. Ri­ba se naj­če­šće ja­vlja ma­lo uz­vod­no ili niz­vod­no od bre­ži­ne. Za­ni­mlji­vo je da je ove go­di­ne, na­kon po­vla­če­nja Sa­ve po­sle po­plav­nog ta­la­sa, naj­bo­lje ra­di­la na oko 20 m od oba­le, dok je pret­hod­nih se­zo­na naj­ve­ća kon­cen­tra­ci­ja ri­be bi­la znat­no da­lje, čak na oko 40 m.

PRI­BOR. Bu­du­ći da se zbog du­bi­ne i da­lji­ne na ko­ju se pla­si­ra ma­mac mo­ra pe­ca­ti na kli­zne plov­ke i da­le­ko za­ba­ci­va­ti, ube­dlji­vo se naj­lak­še pe­ca šta­po­vi­ma bo­lo­nje­ze i te­le-meč ti­pa, ko­ji ima­ju vo­đi­ce ve­ćeg preč­ni­ka ne­go meč šta­po­vi, pa gra­nič­nik kli­ze­ćeg plov­ka ma­nje za­pi­nje za njih, što znat­no olak­ša­va ri­bo­lov.

Štap tre­ba da ima ve­li­ku te­ži­nu ba­ca­nja za tu vr­stu pri­bo­ra... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 355-)