Ludnica u zalivu

Če­sto ni od­la­zak na iz­u­zet­no do­bar te­ren i u vre­me ko­je je po te­o­ri­ji ide­al­no ne mo­ra da zna­či da će­mo se na­lo­vi­ti ri­be, jer nam pla­no­ve po­kva­ri ne­što što ni­smo oče­ki­va­lil. Ovog pu­ta, me­đu­tim, ni­je bi­lo ne­pri­jat­nih iz­ne­na­đe­nja, a krup­ne zu­ba­ti­ce ra­di­le su ta­ko da je naš srad­nik po­sle ne­ko­li­ko sa­ti in­ten­ziv­nog ri­bo­lo­va po­čeo da pri­želj­ku­je ne­ki za­ba­čaj bez udar­ca!

U 11 i 30 uju­tru, zvo­ni mi te­le­fon. Moj pri­ja­telj Bil Dej­vi­son od­mah pre­la­zi na stvar:  »Pred­ra­že, ho­ćeš na Mon­tok? Do­đi do me­ne do dva i sti­že­mo ta­mo pre pet – ima­će­mo do­bro kre­ta­nje vo­de«. Za­ne­meo sam. Na­rav­no da že­lim da idem, ali tek sam si­noć do­le­teo u Nju­jork iz Či­ka­ga i ni­šta od opre­me ni­sam spre­mio; pri tom sam ne­što do­neo iz Be­o­gra­da, ali je do­bar deo onog što mi je po­treb­no na ta­van­če­tu sta­na mo­je ćer­ke u Nju­jor­ku. A uz to, što je naj­ne­zgod­ni­je, i da­lje tr­pim po­sle­di­ce sko­ra­šnje dve ope­ra­ci­je i no­sim me­di­cin­sko po­ma­ga­lo ko­je mi ma­lo spu­ta­va kre­ta­nje. Od­go­va­ram: »Bi­le, ne ve­ru­jem da mo­gu, ali po­zva­ću te za 10 mi­nu­ta«.

Raz­mi­šljao sam tri mi­nu­ta i ma ko­li­ko sve­stan da po­stu­pam ira­ci­o­nal­no, do­hva­tio sam mer­de­vi­ne i iz du­bi­ne ta­van­če­ta ne­ka­ko iz­vu­kao tor­bu u ko­ju sam svo­je­dob­no spa­ko­vao surf tor­bu sa va­ra­li­ca­ma, opa­sač i san­da­le sa »tr­no­vi­ma« ko­ji spre­ča­va­ju kli­za­nje po ka­me­nju. Iz »be­o­grad­skog« ko­fe­ra va­dim kom­bi­ne­zon, ma­ši­ni­cu Shi­ma­no Sa­ra­go­sa 6000 SW, ne­što va­ra­li­ca srp­skih maj­sto­ra, ode­ću za ri­bo­lov i pre­o­bu­ku, te vo­do­ot­por­ni ra­nac sa fo­to-opre­mom.

Za 10 mi­nu­ta već sam do­le na 125. uli­ci, ko­ja se zo­ve i Bu­le­var dr Mar­ti­na Lu­te­ra Kin­ga, što će re­ći da idem sr­cem Har­le­ma. Te­glim tor­be­ti­nu pre­ko ra­me­na i ra­nac na le­đi­ma i da­lje raz­mi­šlja­ju­ći o to­me ka­ko je ovo što ra­dim su­lu­do jer mi mo­že ote­ža­ti opo­ra­vak. Ali strast nad­ja­ča­va ra­zum i na­sta­vljam da­lje, pro­la­ze­ći po­red iz­lo­ga ve­ćih tr­go­vač­kih la­na­ca,  kao što su CVS, Mar­šals, Fu­tlo­ker, Old nej­vi, ali i ne­kih ma­njih (a opet vr­lo in­te­re­sant­nih) rad­nji, po­put one za pra­vlje­nje ple­te­ni­ca, is­pred ko­je sko­ro uvek se­de i pu­še dve me­ni već po­zna­te  crn­ki­nje u du­gim afrič­kim ha­lji­na­ma i, na­rav­no, sa upre­de­nom ko­som. Me­tro do sta­ni­ce Pen hva­tam na Bu­le­va­ru Mal­klom Iks. Na že­le­znič­koj sta­ni­ci Pen sam bio mno­go pu­ta, ali mi i da­lje ni­je la­ko da se sna­đem. Dok pra­tim zna­ke ko­ji vo­de ka že­le­zni­ci Long Aj­lend, te­gle­ći tor­bu kroz la­vi­rint hod­ni­ka, pre­ko­re­vam se­be što ume­sto nje ni­sam po­neo ne­ko ko­fer­če sa toč­ki­ći­ma. Do Bi­la vo­zom sti­žem tač­no u dva, ka­ko je i tra­žio, a on me če­ka sa još jed­nim dru­ga­rom, Kri­som. Obo­ji­ca su iz Straj­per surf klu­ba, či­ji sam član i ja bio u vre­me dok sam ži­veo u Nju­jor­ku.

Dok se vo­zi­mo, raz­go­va­ra­mo o iz­gle­di­ma za ri­bo­lov na Mon­to­ku, vr­hu po­lu­o­str­va Long Aj­lend. Iz­me­đu po­lu­o­str­va i kop­na na­la­zi se za­liv, ko­ji se usled pli­me i ose­ke na­iz­me­nič­no pu­ni i pra­zni, zbog če­ga su na Mon­to­ku kre­ta­nja vo­da ve­o­ma br­za, što do­no­si mno­go sit­nih ri­ba, ko­je gra­blji­vi­ce tu če­ka­ju. Zbog ovo­ga su uslo­vi za ri­bo­lov  u ju­nu, sep­tem­bru, ok­to­bru i no­vem­bru ne­ve­ro­vat­ni, što je Mon­to­ku i do­ne­lo ne­zva­nič­nu ti­tu­lu pre­sto­ni­ce sur­fka­sting ri­bo­lo­va. 

MI ĆE­MO IMA­TI OPA­DA­JU­ĆU vo­du, što je ide­al­no za se­ver­nu stra­nu Mon­to­ka. Bil je čuo i da zu­ba­ti­ce do­bro ra­de. One se zi­mi na­la­ze u to­plim vo­da­ma oko Flo­ri­de, a on­da, ka­ko se vo­da za­gre­va, kre­ću na se­ver. Na in­ter­ne­tu se mo­gu na­ći ma­pe sa ak­tu­el­nom tem­pe­ra­tu­rom vo­de, a ka­da ona u ne­kom kra­ju do­stig­ne 15º C, ri­bo­lov­ci zna­ju da su zu­ba­ti­ce, me­đu nji­ma i one naj­krup­ni­je, tu. Kod gra­da Nju­jor­ka ovo se obič­no de­si oko pr­vog ma­ja i ta­da se ne­ko­li­ko da­na mo­gu pe­ca­ti te naj­ve­će zu­ba­ti­ce, ko­je ri­bo­lov­ci zo­vu »čo­pers«. Na Mon­to­ku, ko­ji je ma­lo se­ver­ni­je, to se po pra­vi­lu zbi­va ne­što ka­sni­je, ta­ko da je pr­vog ju­na, ka­da smo mi išli, bi­lo re­al­no da ih na­đe­mo... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br 432-)