Ko gazi - lovi

Če­sto se mo­že ču­ti da je za kon­ti­nu­i­ra­ne do­bre ulo­ve mno­gih vr­sta ri­ba na ve­li­kim re­ka­ma pre­ko po­tre­ban ča­mac. Ne­ma zbo­ra da je to tač­no. Ali oni ko­ji pom­no pra­te vo­do­sta­je, vo­de ri­bo­lo­vač­ki dnev­nik i sprem­ni su da se po­tru­de da bi sti­gli do iz­gled­ne po­zi­ci­je mo­gu do­bro pro­ći i pe­ca­ju­ći sa oba­le.

Kao i sva­ke go­di­ne, i ove sam želj­no oče­ki­vao maj i po­če­tak se­zo­ne lo­va na mo­ju omi­lje­nu gra­blji­vi­cu – smu­đa. Lio sam si­li­kon­ske še­do­ve, po­ma­lo me­njao ne­ke mo­de­le i pra­vio si­ste­me ko­ji su bi­li na­me­nje­ni bu­co­vu ali su se ra­ni­jih se­zo­na po­ka­za­li kao ve­o­ma efi­ka­sni za lov smu­đa is­pod sa­me po­vr­ši­ne po mra­ku (o tom si­ste­mu, ko­ji sam na­zvao tran­sfor­mers, pi­sa­ću u ne­kom od na­red­nih bro­je­va Ri­bo­lo­va).

Od po­čet­ka mar­ta sam po obi­ča­ju pa­žlji­vo pra­tio me­te­o­ro­lo­šku i hi­dro­lo­šku si­tu­a­ci­ju na ši­ro­kom pod­ruč­ju od Ba­var­ske pa niz Du­nav, jer is­klju­či­vo pe­cam sa oba­le, pa od ko­li­či­ne sne­ga i vi­si­ne vo­do­sta­ja umno­go­me za­vi­si ko­je ću me­sto iza­bra­ti i ka­kvi će bi­ti mo­ji iz­gle­di za uspeh u ri­bo­lo­vu to­kom ma­ja i ju­na. Na­i­me, is­ku­stvo mi go­vo­ri da nam ve­će sne­žne pa­da­vi­ne kra­jem zi­me u Ne­mač­koj, Austri­ji i niz­vod­no u sli­vu Du­na­va do­no­se vi­sok vo­do­staj u Sr­bi­ji u apri­lu i u pr­voj po­lo­vi­ni ma­ja, a po­ne­kad čak i u ju­nu. Baš ta­kva je bi­la pro­šla go­di­na, ko­ja je za me­ne bi­la naj­u­spe­šni­ja po ulo­vi­ma smu­đa od 2000, ka­da sam po­čeo da ga va­ra­li­ča­rim na be­o­grad­skim te­re­ni­ma. Po­tes na ko­me pe­cam je u pro­le­će pro­duk­ti­van pri vo­do­sta­ju Du­na­va od 400 cm kod Ze­mu­na, a ve­o­ma do­bar ka­da je ni­vo ve­ći od 450 cm. Ove zi­me je, me­đu­tim, sneg iz­o­stao u sli­vu Du­na­va, pa su nas u apri­lu ve­će re­ke do­če­ka­le ni­ske, te nat­pro­seč­no bi­stre, ta­ko da su uslo­vi za va­ra­li­ča­re­nje vr­sta ko­je ta­da ni­su bi­le u za­bra­ni (so­ma, bu­co­va, pa i štu­ke) bi­li ne­po­volj­ni. Či­ni­lo se da ni mrest smu­đa i dru­gih ri­ba ne­će bi­ti us­pe­šan, i da bi čak mo­gao da oka­sni ili kod ne­kih vr­sta i iz­o­sta­ne (po­je­di­ni so­ma­ro­ši su se ža­li­li da ne pam­te ta­ko lo­še re­zul­ta­te u apri­lu kao ovog pu­ta). I ka­da se či­ni­lo da će ovo bi­ti još jed­na su­šna go­di­na sa iz­u­zet­no ni­skim vo­do­sta­ji­ma, pri­ro­da nam je po­ka­za­la svo­ju ne­pred­vi­di­vu ćud, kroz pa­da­vi­ne ka­kve se ne pam­te i ka­ta­stro­fal­ne po­pla­ve.

KA­DA JE VO­DO­STAJ Du­na­va opao na 580 cm, us­peo sam da ga­ze­ći vo­du u kom­bi­ne­zo­nu pro­đem do me­sta sa kog sam mo­gao da za­ba­cu­jem u glav­ni tok, pa sam pro­bao da tu lo­vim, iako sam znao da ne tre­ba ni­če­mu da se na­dam, bu­du­ći da je vo­da bi­la pre­vi­so­ka i br­za, ta­ko da je pu­ni­la ku­bi­ke, što je bio po­uz­dan znak da ri­bo­lov na toj po­zi­ci­ji ne­će bi­ti pro­duk­ti­van još ne­ko vre­me... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 352-)