Kaugleri gde ste, da ste

Mno­gi va­ra­li­ča­ri ko­ji ne lo­ve bu­co­va pot­ce­nju­ju je­di­nog is­klju­či­vog gra­bljiv­ca me­đu ša­ran­skim ri­ba­ma. Oni ko­ji uži­va­ju u nad­me­ta­nju sa njim zna­ju ko­li­ko ume da bu­de opre­zan, ću­dljiv i ne­pred­vi­dljiv, a svoj pri­stup naj­ve­ćim de­lom ba­zi­ra­ju na po­zna­va­nju na­vi­ka nje­go­ve glav­ne hra­ne – ke­de­ra

Lov­ci na po­toč­nu pa­strm­ku ima­ju obi­čaj da ka­žu da je ona je­di­na ri­ba ko­joj se pri­la­zi na ko­le­ni­ma. Da ni­je je­di­na, zna­ju oni ko­ji pe­ca­ju bu­co­va. Iz­be­gao bih po­re­đe­nje ove dve vr­ste ri­ba, jer je sva­ka od njih ve­li­čan­stve­na na svoj na­čin. Či­nje­ni­ca je da je bu­cov pot­ce­njen u od­no­su na dru­ge vr­ste iz vi­še raz­lo­ga. Kao kon­zum­na ri­ba ni­ka­da ni­je imao ve­ći pri­vred­ni zna­čaj, jer se kla­sič­nim ri­bar­skim ala­ti­ma ni­je mo­gao ulo­vi­ti u znat­ni­jim ko­li­či­na­ma, a i zbog mno­štva sit­nih ko­sti­ju ni­je bio ce­njen me­đu gur­ma­ni­ma. Pro­gla­šen je ne­u­ku­snim (što oni ko­ji zna­ju da ga spre­me na pra­vi na­čin ospo­ra­va­ju), pa kao ta­kav i ni­je bio pred­met cilj­nog ri­bo­lo­va. Od­u­vek je bio sma­tran dru­go­ra­zred­nom i spo­red­nom ri­bom. U sta­ri­joj ri­bo­lo­vač­koj li­te­ra­tu­ri se po­mi­nje kao te­ško uhva­tlji­va ri­ba, pu­na ko­sti­ju i lo­šeg uku­sa, ko­ju, ako se slu­čaj­no ulo­vi, tre­ba po­klo­ni­ti ta­šti.

Sre­ćom, sa na­pret­kom ri­bo­lo­vač­ke ve­šti­ne i sport­sko-ri­bo­lov­ne eti­ke, kri­te­ri­ju­mi se me­nja­ju i ri­bo­lov­ci na dru­gi na­čin po­či­nju da vred­nu­ju bu­co­va. U pr­vom re­du on je le­pa ri­ba, sklad­ne gra­đe, i pra­vo je za­do­volj­stvo nad­mu­dri­va­ti se sa njim. Osim to­ga, sva­ki is­kre­ni za­lju­blje­nik u pri­ro­du, re­ku i ri­bo­lov uži­va po­sma­tra­ju­ći bu­co­va ko­ji raz­go­ni sit­nu ri­bu po po­vr­ši­ni. Ta spe­ci­fič­nost u po­na­ša­nju i lo­vu raz­li­ku­je ga od osta­lih vr­sta, što je uti­ca­lo na for­mi­ra­nje po­seb­ne gru­pa­ci­je ri­bo­lo­va­ca – onih ko­ji­ma je bu­cov pri­o­ri­tet­na lo­vi­na. Za­hva­lju­ju­ći bu­cov­dži­ja­ma, ri­ba či­ja je po­pu­la­ci­ja na na­šim vo­da­ma de­ce­ni­ja­ma u kon­stant­nom opa­da­nju, od­ne­dav­no je za­šti­će­na lo­vo­sta­jem, mi­ni­mal­nom me­rom i ogra­ni­če­njem ko­li­či­ne dnev­nog ulo­va. Da­nas se bu­cov lo­vi sa­mo sport­sko-ri­bo­lov­nim pri­bo­rom, tj. šta­pom, i to ci­lja­no sko­ro is­klju­či­vo na ve­štač­ke mam­ce (va­ra­li­ce i po­te­zan­ke, tj. stri­me­re), a mno­gi spe­ci­ja­li­sti vra­ća­ju u vo­du sve uhva­će­ne je­din­ke, ne­za­vi­sno od me­re i kvo­te do­zvo­lje­nog dnev­nog ulo­va, jer im je je­di­no va­žno usa­vr­ša­va­nje ume­ća i uži­va­nje u nad­mu­dri­va­nju i za­ma­ra­nju ove iz­ra­zi­to sport­ske ri­be, a ne nje­no me­so na ta­nji­ru i u za­mr­zi­va­ču. Pe­ca­nje bu­co­va na pri­rod­ne mam­ce ni­je za­bra­nje­no, ali ga ma­lo ko upra­žnja­va, naj­vi­še zbog to­ga što je ri­bo­lo­vac ta­kvim pri­stu­pom us­kra­ćen za spe­ci­fi­čan do­ži­vljaj agre­siv­nog na­pa­da na va­ra­li­cu, po kom je je­di­ni is­klju­či­vi pre­da­tor iz po­ro­di­ce ci­pri­ni­da je­din­stven.

AK­TIV­NOST BU­CO­VA USLO­VLJE­NA je po­na­ša­njem be­o­vi­ce, tj. ka­u­gle­ra (lat. Al­bur­nus al­bur­nus), ko­ji mu je osnov­na hra­na. Onaj ko do­bro po­zna­je na­vi­ke, tj. na­čin ži­vo­ta te sit­ne ri­be upo­znao je i po­na­ša­nje bu­co­va. Be­o­vi­ca se u to­pli­jem de­lu go­di­ne hra­ni na po­vr­ši­ni i ak­tiv­na je da­nju i no­ću. U stal­noj je pre­hram­be­noj mi­gra­ci­ji u okvi­ru sta­ni­šta, ko­ju pre­ki­da sa­mo ako je zi­ma iz­u­zet­no hlad­na i u pe­ri­o­du mre­sta. Na­ra­ste do du­ži­ne od dva­de­se­tak cen­ti­me­ta­ra, a po­što se krup­ni­ji pri­mer­ci uglav­nom kre­ću pri dnu, naj­če­šći ulov su be­o­vi­ce du­ge 7–10 cm. Iz­ra­zi­to je jat­na ri­ba i uz­vod­no mi­gri­ra u gu­sto zbi­je­nim sku­pi­na­ma. Što je reč­na stru­ja sna­žni­ja, ja­ta su zbi­je­ni­ja i kre­ću se bli­že oba­li, gde je br­zi­na to­ka ma­nja (ski­ca 1 A). Po sa­vla­da­va­nju br­za­ka i ula­sku u mir­ni­ji tok, ja­ta se ši­re, tj. po­ve­ća­va se raz­mak iz­me­đu je­din­ki ko­je ga či­ne... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 404-)