Kad coktaji utihnu

Sva­ki va­ra­li­čar ima ne­ke svo­je fa­vo­ri­te: u njih naj­vi­še ve­ru­je i naj­če­šće ih ba­ca u tre­nu­ci­ma ka­da oče­ku­je ve­li­ku ri­bu i na me­sti­ma ko­ja pro­ce­ni kao po­seb­no iz­gled­na. Evo jed­nog lič­nog iz­bo­ra za­sno­va­nog na vi­še­de­ce­nij­skom is­ku­stvu i ogrom­nom bro­ju ulo­vlje­nih smu­đe­va

Či­ta­vog ži­vo­ta sa­ku­pljam va­ra­li­ce. To mi je valj­da je­di­na igrač­ka ko­ju ni­ka­ko da pre­ra­stem, a po sve­mu su­de­ći ta­ko će i osta­ti. Ko­li­ko god da ih imam, ra­du­jem se sva­koj no­voj u ko­lek­ci­ji i te­ško se mi­rim sa gu­bi­ci­ma, iako sam odav­no sve­stan to­ga da su oni sa­svim nor­mal­ni u ri­bo­lo­vu ve­štač­kim mam­ci­ma. Na­rav­no, ne­ma­ju sve isti sta­tus. Ne­ke su drag po­klon od pri­ja­te­lja i ne idu u ri­bo­lov, ima ra­ri­te­ta i uni­ka­ta ko­ji su ukras ko­lek­ci­je, iz­van­red­nih ruč­nih ra­do­va do­ma­ćih maj­sto­ra (ko­je sma­tram me­đu naj­bo­lji­ma na sve­tu), te va­ra­li­ca po­seb­ne na­me­ne – za ne­ka me­sta na ko­ja mo­žda ni­ka­da ne­ću oti­ći. Naj­broj­ni­je su one u »bor­be­nom kom­ple­tu«, ko­je se ko­ri­ste u naj­če­šćim si­tu­a­ci­ja­ma, kao i nji­ho­ve re­zer­ve, ko­je sva­ko ma­lo do­ku­plju­jem. Po­se­ban sta­tus ima­ju va­ra­li­ce ko­ji­ma sam ostva­rio svo­je naj­zna­čaj­ni­je ulo­ve i ko­je su zbog tih za­slu­ga pen­zi­o­ni­sa­ne. One su mi naj­dra­že, a nji­ho­ve pri­če či­ne i mo­ju ži­vot­nu ri­bo­lo­vač­ku pri­ču. Kad na­kon mno­go vre­me­na uspo­me­ne iz­ble­de, uhva­tim se­be ka­ko se za­gle­dan u ne­ku od tih igrač­ki­ca ja­sno pri­se­ćam ne­kih do­ga­đa­ja, sta­rih pri­ja­te­lja, ri­bo­lo­vač­kih do­ži­vlja­ja i ulo­va ko­ji bi da­nas ne­kom de­lo­va­li ne­ve­ro­vat­no. Mo­ji ne­mi sve­do­ci ta­da pri­ča­ju pri­ču ko­ju sa­mo ja znam i mo­gu da ču­jem. Ka­da bih mo­rao da se opre­de­lim za ne­ko­li­ko va­ra­li­ca bez ko­jih ne mo­gu da za­mi­slim ri­bo­lov smu­đa, to bi sva­ka­ko bi­le ne­ke od tih za­slu­žnih, ko­je ću vam sli­kom i re­či­ma pred­sta­vi­ti baš ona­kvi­ma ka­kve su.

RA­PA­LA ORI­GI­NAL FLO­A­TER (ra­ni­je Flo­a­ting) od 9 cm je naj­sta­ri­ja i ve­ro­vat­no naj­lov­ni­ja va­ra­li­ca ko­ju ko­ri­stim. Pre če­tr­de­se­tak go­di­na sam na­šao u Du­na­vu jed­nu u S de­ko­ru (cr­na le­đa, sre­br­ni bo­ko­vi) i do da­nas je taj mo­del oba­ve­zan u mom kom­ple­tu. Uz­du­žni pre­sek te va­ra­li­ce je isto­ve­tan onom kod kri­la Bo­in­go­vih avi­o­na, a sta­ri La­u­ri Ra­pa­la je taj ob­lik iz­de­ljao pre ne­go što su do nje­ga do­šli in­že­nje­ri te fa­bri­ke u aero-tu­ne­lu. Tu na pr­vi po­gled ne­ve­ro­vat­nu pri­ču mi je je­dan avio-in­že­njer pot­kre­pio cr­te­žom iz Bo­in­go­vog teh­nič­kog pri­ruč­ni­ka. Ne znam ko­li­ko je to bit­no za lov­nost ovog vo­ble­ra, ali po­u­zda­no znam da su zbog nje­ga mno­gi cok­ta­ji (ko­ji se ču­ju pri noć­nom lo­vu smu­đa) utih­nu­li. U istim si­tu­a­ci­ja­ma u ko­ji­ma sam ko­ri­stio »de­vet­ku« for­si­rao sam i dva ve­ća mo­de­la – od 11 cm u S de­ko­ru i od 13 cm u de­ko­ru RT (»ra­in­bow tro­ut« – ka­li­for­nij­ska pa­strm­ka). Po­vre­me­no sam lo­vio i ta­kvim pli­va­ju­ćim mo­de­li­ma dru­gih pro­iz­vo­đa­ća, či­sto po­re­đe­nja ra­di, ali ni­šta ova tri plit­ko­ron­ca ni­je mo­glo da iz­ba­ci iz ku­ti­je. Ra­pa­la Flo­a­ter je va­ra­li­ca u ko­ju naj­vi­še ve­ru­jem u po­vr­šin­skom ri­bo­lo­vu smu­đa no­ću, iz­nad tra­ve, oko pa­lih sta­ba­la, na br­za­ci­ma u vre­me cu­ga i is­pred ve­li­kih pre­pre­ka u vo­di. Te­ško bih se od­re­kao bi­lo ko­je od tri po­me­nu­te, ali fa­vo­rit mi je ipak Flo­a­ter od 11 cm, bez kog bi mi smu­đo­lov de­fi­ni­tiv­no bio mno­go si­ro­ma­šni­ji.

RA­PA­LA CD (CO­UNT­DOWN) je dru­gi mo­delbez ko­jeg bi mi noć­no va­ra­li­ča­re­nje smu­đa bi­lo ne­za­mi­sli­vo... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 403-)