Banana, školjka i fermentisani ambarac

Če­sto se od ri­bo­lo­va­ca ko­ji su se spe­ci­ja­li­zo­vali za lov ša­ra­na mo­že ču­ti da je pe­ca­nje amu­ra »pro­sto kao pa­sulj«, jer je po­treb­no sa­mo is­tre­sa­ti ne­ko vre­me na oda­bra­no me­sto po ko­fu ku­ku­ru­za dnev­no i spre­mi­ti do­volj­no jak pri­bor. Me­đu­tim, sva­ki us­pe­šan lo­vac na tog krup­nog i iz­u­zet­no ja­kog ci­pri­ni­da ima ne­ke svo­je taj­ne, ko­je do­no­se bo­lje re­zul­ta­te.  

Ve­le­bit­ski ka­nal kod Ka­nji­že, gra­di­ća u se­ver­nom Ba­na­tu, vo­da je po­zna­ta ma­lom bro­ju ri­bo­lo­va­ca iz uda­lje­ni­jih me­sta. Ja sam na nje­mu po­čeo da pe­cam ove se­zo­ne, na pre­po­ru­ku svog ze­ta Mi­o­dra­ga Ne­ši­ća i nje­go­vog ko­le­ge Dra­ga­na Žmu­ki­ća. Sa nji­ma sam če­sto do­la­zio na ovu vo­du, na ko­joj se uz str­plje­nje, re­dov­no hra­nje­nje do­bro oda­bra­nom pri­ma­mom i pla­si­ra­nje od­go­va­ra­ju­ćih ma­ma­ca na ade­kva­tan na­čin mo­gu ostva­ri­ti i le­pi ulo­vi ra­znih vr­sta ti­pič­nih za voj­vo­đan­ske ka­na­le, pa i amu­ra, ko­ji je me­ni omi­lje­na ri­ba.

OSIM UPOR­NO­STI, MO­JI GLAV­NI adu­ti za lov te ri­be su pri­hra­na, ma­mac i pre­zen­ta­ci­ja. Za raz­li­ku od ve­ći­ne ri­bo­lo­va­ca, ko­ji ša­ra­na i amu­ra pri­hra­nju­ju is­klju­či­vo ili pre­vas­hod­no obič­nim ku­va­nim sta­rim ku­ku­ru­zom, ja ko­ri­stim fer­men­ti­sa­ni ku­va­ni ku­ku­ruz, ko­ji pri­pre­mam po po­seb­noj re­cep­tu­ri. Na­kon što am­ba­rac ter­mič­ki ob­ra­dim, osta­vljam ga da ne­ko vre­me od­le­ži u bu­ri­ći­ma, a u vo­du u ko­joj se zr­ne­vlje ku­va­lo do­da­jem kva­sac, mle­ko, ke­fir i so. Ta­kva pri­pre­ma zah­te­va ne­što vi­še vre­me­na i tru­da, ali se to po mo­joj pro­ce­ni is­pla­ti, gle­da­no i pre­ma bro­ju uhva­će­nih ri­ba i pre­ma nji­ho­voj te­ži­ni.

FER­MEN­TI­SA­NI (PRO­KI­SLI) KU­KU­RUZ ne­sum­nji­vo na hra­ni­li­šte pri­vla­či krup­ni­je je­din­ke ne­go tek sku­va­ni, a to­kom let­njih me­se­ci (ko­ji va­že za udar­ni deo go­di­ne za lov amu­ra, jer ova vr­sta vo­li to­plu vo­du) do­bro mi se po­ka­zao i kao ma­mac, bu­du­ći da sam na nje­ga imao vi­še ri­ba te­ških do 10 kg.

No iskre­no go­vo­re­ći, naj­krup­ni­je pri­mer­ke ove go­di­ne lo­vio sam po­čet­kom je­se­ni, ka­da je vo­da po­če­la da se hla­di, a ja na­sta­vio da pe­cam ba­ca­ju­ći istu pri­ma­mu, ali za ma­mac ko­ri­ste­ći tri zr­na »na­di­po­va­nog« gu­me­nog ku­ku­ru­za (da­kle, pre za­ba­ci­va­nja po­to­plje­nog u gu­stu i le­plji­vu teč­nost ja­kog mi­ri­sa), sa aro­mom ba­na­ne ili školj­ke.

Njih, na­rav­no, mon­ti­ram na dla­ku, a ma­lo iz­nad udi­ce oba­ve­zno po­sta­vljam ma­lu olov­nu dra­mli­ju, te­šku tek to­li­ko da se udi­ca i ma­mac sa­mo ma­lo iz­dig­nu iz­nad dna, ka­ko bi ih ri­ba lak­še pri­me­ti­la i usi­sa­la. 

Na de­lu gde pe­cam ka­nal je ši­rok oko 25 m, a du­bi­na na sre­di­ni je iz­me­đu 3 i 3,5 m, ali ja pri­hra­nu i mam­ce pla­si­ram ne­po­sred­no uz su­prot­nu oba­lu, oko 20 cm od tr­ske ko­ja kraj nje ra­ste, gde je du­bi­na iz­me­đu 50 i 80 cm. A po­što je na tu da­lji­nu ne­mo­gu­će za­ba­ci­va­ti ta­ko da si­stem bar ne­ki put ne ule­ti u tr­sku, za pla­si­ra­nje ma­ma­ca ko­ri­stim ča­mac na da­ljin­sko upra­vlja­nje, ko­jim u že­lje­nu zo­nu do­pre­mim i pri­ma­mu (vi­di okvir »Hra­nje­nje«). 

NAJ­VI­ŠE UDA­RA­CA I ULO­VA imao sam po mra­ku – iz­me­đu 22 i 23 č i od 5 do 6 č. Ina­če, pe­ca­nje amu­ra na ovom te­re­nu de­fi­ni­tiv­no ni­je za ne­str­plji­ve lju­de, od­no­sno one ko­ji ni­su sprem­ni da se ma­lo po­tru­de, jer je če­sto do­sta te­ško. Na­i­me, u let­njem pe­ri­o­du... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 674-)