Na babuške ispod drveta

Sistem sa ve­li­kom ži­vom ri­bom pla­si­ra­nom is­pod sa­me po­vr­ši­ne ili čak na njoj, napravljen tako da joj one­mo­gu­ća­va da na­đe za­klon, a isto­vre­me­no je pro­sto pri­mo­ra­va da ak­tiv­no iza­zi­va so­ma, pri­me­nju­je se na mno­gim vo­da­ma ši­rom Evro­pe, pa ni­je čud­no što na nje­ga uspe­šno lo­ve i na­ši ze­mlja­ci ko­ji pe­ca­ju na jed­noj od naj­a­trak­tiv­ni­jih fran­cu­skih re­ka

Kraj pro­šlog me­se­ca na ju­gu Fran­cu­ske, gde du­go ži­vim i ra­dim, do­neo je pra­ve let­nje tem­pe­ra­tu­re i od­lič­ne uslo­ve za lov so­ma. Za­to smo se po­sled­nje maj­ske su­bo­te (30.5), ka­da je Me­sec bio pun, a naj­vi­ša dnev­na tem­pe­ra­tu­ra do­sti­gla čak 33°C, moj pri­ja­telj Ne­boj­ša, zet Ni­ko­la (Fran­cuz, ko­ji je uz me­ne za­vo­leo pe­ca­nje ša­ra­na i so­ma) i ja upu­ti­li na re­ku Odu (Aude), ne­da­le­ko od Nar­bo­na, ra­ču­na­ju­ći na to da ima­mo do­bre šan­se da uhva­ti­mo bar ne­ku ve­li­ku ri­bu.

ZA MA­MAC SMO SPRE­MI­LI ŽI­VE ba­bu­ške te­ške od 500 gra­ma do jed­nog ki­lo­gra­ma. Ko­ri­sti­li smo pro­ve­re­ni si­stem za ki­da­nje, ko­ji Fran­cu­zi po to­me i zo­vu »ka­san« (fra. »cas­sant«, lo­mljiv), a Ita­li­ja­ni »brejk lajn«, dok je kod nas po­znat kao pe­ca­nje »na bo­vu« ili »na fla­šu«. Ži­ve ke­de­re smo pla­si­ra­li raz­vla­če­njem, i to ta­ko da bu­du is­pod sa­me po­vr­ši­ne, uz su­prot­nu oba­lu. Spe­ci­fič­nost u ovom slu­ča­ju je to što se u Fran­cu­skoj za fik­si­ra­nje mam­ca ne ko­ri­sti usi­dre­ni ve­li­ki plo­vak (bo­va od­no­sno fla­ša, što se naj­če­šće ra­di u Ita­li­ji i Sr­bi­ji), već se na kra­ju osnov­ne stru­ne na­la­zi tro­stra­na vr­ti­li­ca, za či­je je do­nje ok­ce ve­zan de­beo i jak pred­vez sa jed­nom ili dve udi­ce na ko­je se ka­či ži­vi ke­der, dok se za slo­bod­no ok­ce ve­že ko­mad naj­lo­na znat­no ma­nje no­si­vo­sti (naš je bio preč­ni­ka 0,35 mm), či­ji se dru­gi kraj ve­že za de­blo na oba­li ili gra­nu nad­ne­tu nad vo­dom. Na taj na­čin stru­ne su sve vre­me za­teg­nu­te i ne­ma ri­zi­ka od mr­še­nja, a ke­der je pri po­vr­ši­ni i na či­sti­ni, bu­du­ći da ne mo­že da se za­vu­če ne­gde gde ga som ne­će vi­de­ti, i uz to pri­vla­či gra­blji­vi­cu ne­pra­vil­nim pli­va­njem zbog jed­ne ili dve ve­li­ke udi­ce na ko­je je oka­čen. Taj po­moć­ni ta­nji naj­lon puk­ne ili kad som uzme ke­de­ra i kre­ne u beg ili ka­da kon­tri­ra­mo. A bi­lo da se pre­ki­ne na jed­nom ili dru­gom kra­ju, ne sme­ta ni­ma­lo to­kom bor­be sa ri­bom, ko­ja nam osta­je na udi­ci.

MI SMO PE­CA­LI NA SI­STE­ME SA DVE udi­ce: na ne­kim šta­po­vi­ma su bi­le po dve Ow­ner tro­kra­ke ve­li­či­ne 5/0, a na dru­gim po jed­na tro­kra­ka i jed­no­kra­ka (u ovoj dru­goj va­ri­jan­ti se jed­no­kra­ka uvek ka­či za usta ke­de­ra, a tro­kra­ka za le­đa). Pred­ve­ze smo ve­zi­va­li od spe­ci­jal­ne osmo­nit­ne For­max Cat Fig­hter Le­a­der upre­de­ne stru­ne, de­blji­ne 0,80 od­no­sno 1 mm (ta­nja no­si 80 kg, a de­blja čak 103). Na šta­po­vi­ma ka­kvi se za ova­kvo pe­ca­nje uobi­ča­je­no ko­ri­ste, du­ži­ne od 3,3 do 3,8 m i de­kla­ri­sa­ne te­ži­ne ba­ca­nja od 200 do 500 g, bi­le su Penn Spin­fis­her ma­ši­ni­ce ve­li­či­ne 8000 i 10000, sa če­tvo­ro­nit­nom upre­de­ni­com de­blji­ne od 0,40 do 0,50 mm.

NA RE­KU SMO STI­GLI OKO PO­DNE­VA i od­mah smo pri­o­nu­li na po­sta­vlja­nje opre­me i raz­vla­če­nje si­ste­ma. Bu­du­ći da smo do­bro uigra­ni, sve to smo pri­lič­no br­zo oba­vi­li, a on­da smo se udob­no sme­sti­li i do­sta du­go če­ka­li na pr­vi tr­zaj – sve do oko 14,30 č. Na­ža­lost, ta ri­ba nam je spa­la to­kom za­ma­ra­nja, ali nas to ni­je de­mo­ti­vi­sa­lo. Raz­vu­kli smo na­no­vo taj si­stem, a ne­kih še­zde­se­tak mi­nu­ta ka­sni­je ima­li dru­gi uda­rac i opet ri­bu na šta­pu. Ovaj som je od­mah kre­nuo niz­vod­no i iz­vu­kao nam oko sto­ti­nu me­tar... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 665-)