Nije htela pa projela

Pre­po­ru­ke pri­ja­te­lja ko­ji če­sto pe­ca­ju na te­re­nu na ko­ji ide­mo i ima­ju sve­že in­for­ma­ci­je sa nje­ga uvek tre­ba uze­ti za ozbilj­no. Ali kao što će­te vi­de­ti iz tek­sta ko­ji sle­di, ni­je na od­met ima­ti sprem­nu i re­zer­vnu va­ri­jan­tu, za slu­čaj da po­čet­na tak­ti­ka iz ma kog raz­lo­ga oma­ne

Na Du­na­vu kod se­la Vin­ci (ne­da­le­ko od Go­lup­ca) već ne­ko­li­ko go­di­na za­re­dom pe­cam jed­nom do dva pu­ta, i to uvek u pro­le­će, u vre­me lo­vo­sta­ja na ve­ći­nu vr­sta be­le ri­be. Na­rav­no, ta­da mi je ci­lja­na lo­vi­na krup­na ba­bu­ška, ka­kva se u na­šim vo­da­ma naj­pre mo­že na­ći na po­je­di­nim de­lo­vi­ma Du­na­va, pa i u Đer­da­pu. Mo­ram, me­đu­tim, do­da­ti da to ni­je ni iz­bli­za ta­ko la­ko ka­ko bi mo­gao po­mi­sli­ti ne­ko ko ne­ma ma­lo ve­će ne­po­sred­no is­ku­stvo sa tog te­re­na, jer i Du­nav oko Go­lup­ca i ba­bu­ška ko­ja tu obi­ta­va ima­ju svo­je ću­di, pa se de­ša­va da i naj­ve­šti­ji ri­bo­lov­ci osta­nu bez upi­sa ili na kra­ju da­na u ču­var­ki ima­ju tek po­ne­ku ulo­vlje­nu sit­ni­ju »ba­bu«.

DA JE BAŠ TA­KO BI­LO PRET­HOD­NIH da­na, ka­da su i ne­ki za­i­sta sjaj­ni ri­bo­lov­ci baš lo­še pro­la­zi­li, me­ni i mom pri­ja­te­lju Mar­ku Bu­da­ko­vi­ću re­kao je naš ko­le­ga Ni­ko­la Iv­kov, vr­sni fi­de­raš, či­je pri­lo­ge mo­že­te u po­sled­nje vre­me re­dov­no či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu, a ko­ji te­re­ne oko Go­lup­ca iz­u­zet­no do­bro po­zna­je. Po nje­go­vim re­či­ma, kao da je ne­što od­jed­nom »pre­se­klo« ak­tiv­nost ba­bu­ške, ko­ja se jed­no vre­me do­bro pe­ca­la, a on­da sa­svim sta­la.

In­te­re­sant­no, me­đu­tim, ka­da smo u ra­no ju­tro sti­gli u Vin­ce, go­to­vo sva iz­gled­na me­sta bi­la su za­u­ze­ta upr­kos to­me što ri­ba već ne­ko vre­me ni­je ra­di­la i što je uz to bio rad­ni dan. Ob­ja­šnje­nje se sva­ka­ko de­li­mič­no mo­že na­ći u to­me što su do­bar deo tih po­zi­ci­ja, su­de­ći po po­sta­vlje­nom pri­bo­ru i ša­to­ri­ma na oba­li, po­o­dav­no za­u­ze­le ša­ran­dži­je, ko­je tu osta­ju i dok je ri­ba ko­ja njih pri­mar­no in­te­re­su­je u lo­vo­sta­ju, a po­zna­to je da i mno­ge ko­le­ge ko­je ov­de do­la­ze pre sve­ga zbog ba­bu­ške ume­ju da osta­nu po­red vo­de i vi­še da­na u ni­zu, što ka­da ri­ba ra­di zna­či da mo­gu da na­pu­ne čak i po ne­ko­li­ko me­ta­ra du­ge ču­var­ke. I ka­da sam bio mno­go mla­đi i si­gur­no u bar ne­što bo­ljoj kon­di­ci­ji ne­go sa­da, moj pri­stup je bio da ak­tiv­no fi­de­ri­šem, što tra­je mak­si­mal­no 6-7 sa­ti, a če­sto i kra­će. U to­me naj­vi­še uži­vam, ali raz­u­mem, na­rav­no, i ko­le­ge ko­je pre­fe­ri­ra­ju vi­še­dnev­ni bo­ra­vak na vo­di i dru­ga­či­ji tem­po pe­ca­nja.

U SVA­KOM SLU­ČA­JU, MAR­KO I JA SMO NE­KA­KO na­šli slo­bod­no me­sto i od­mah se da­li na pri­pre­mu, ko­joj nas dvo­ji­ca po pra­vi­lu raz­li­či­to pri­stu­pa­mo. Na­i­me, kao ak­tiv­ni tak­mi­čar u di­sci­pli­ni me­tod fi­der, Mar­ko i u slo­bod­nom ri­bo­lo­vu vo­li da pr­vo na­hra­ni me­sto uza­stop­nim za­ba­ci­va­njem vi­še ve­li­kih spod-hra­ni­li­ca pu­nih pri­ma­me, a on­da na­sta­vi sa osta­lim pri­pre­ma­ma. Ja, s dru­ge stra­ne, pr­vo po­sta­vim kom­ple­tan pri­bor i tek ka­da sve bu­de na svom me­stu, poč­nem sa za­ba­ci­va­njem, pr­vih ne­ko­li­ko pu­ta bez udi­ce, ali sa ne­što ve­ćim hra­ni­li­ca­ma pu­nim pri­ma­me (naj­če­šće sa mo­de­lom AS Dis­tan­ce, ko­ji do­sta ko­ri­stim i to­kom pe­ca­nja).

U pra­ška­stu hra­nu, či­ju je osno­vu ovog pu­ta či­ni­la pri­ma­ma... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u li­stu Ri­bo­lov br. 662-)