3 godišnja doba i mnogo riba

Ka­da su im pro­pa­li pla­no­vi za uobi­ča­je­no otva­ra­nje se­zo­ne na vo­da­ma u oko­li­ni nji­ho­vog me­sta, dvo­ji­ca Ba­na­ća­na za­pu­ca­la su na je­dan od naj­po­pu­lar­ni­jih zi­mov­ni­ka u Sr­bi­ji, ka­ko bi se opro­ba­li u lo­vu be­le ri­be sa ko­jom se na svo­jim te­re­ni­ma ve­o­ma ret­ko sre­ću

Već du­go ri­bo­lov­nu se­zo­nu re­dov­no otva­ram 2. ja­nu­a­ra, jer sam tog da­na uvek slo­bo­dan i ne­ka­ko sam ga odvo­jio za to, a naj­če­šće sam išao da lo­vim ban­da­ra na Ko­vin­skom du­nav­cu ili da ju­rim obič­nog smu­đa i smu­đa ka­me­nja­ra na Rud­ni­ku kod Ga­ja. Me­đu­tim, ovog pu­ta ni jed­na od te dve mo­guć­no­sti ni­je mi de­lo­va­la na­ro­či­to iz­gled­no, bu­du­ći da su ve­sti ko­je su sti­za­le oko No­ve go­di­ne go­vo­ri­le da de­ša­va­nja sko­ro da i ne­ma, pa sam se sa dru­ga­rom Mi­la­nom do­go­vo­rio da se­zo­nu otvo­ri­mo fi­der pe­ca­njem da­le­ko od ku­će, u po­zna­tom zi­mov­ni­ku na Za­pad­noj Mo­ra­vi kod Tr­ste­ni­ka, na jed­nom od ret­kih te­re­na na ko­ji­ma se kra­jem de­cem­bra, po ono­me što sam ja čuo, bar so­lid­no pe­ca­lo. Is­po­sta­vi­lo se da ne mo­že­mo da ide­mo 2. ja­nu­a­ra već dan ka­sni­je, a ja sam taj »vi­šak vre­me­na« is­ko­ri­stio da po­zo­vem te­le­fo­nom pri­ja­te­lje ko­ji ta­mo pe­ca­ju da se ras­pi­tam ima li gu­žve i šta se kon­kret­no de­ša­va. Ono što sam čuo ni­je me baš ob­ra­do­va­lo, jer sam od svih sa­znao isto – na vo­di je pra­vi kr­klja­nac, a ri­ba se vr­lo sla­bo ja­vlja. No od­lu­ka je već bi­la pa­la, pa smo u ne­do­stat­ku bo­ljih op­ci­ja Mi­lan i ja već u tri sa­ta uju­tru po­pa­ko­va­li stva­ri u ko­la i za­pu­ti­li se iz Ko­vi­na 200 km da­le­ko, u po­tra­gu za mo­rav­skim mre­na­ma i sko­ba­ljima.

DO ME­STA NA KOM ĆE­MO PE­CA­TI sti­gli smo za ne­što vi­še od dva sa­ta, a on­da smo br­zo pre­ne­li stva­ri na po­zi­ci­ju na pon­to­nu na ko­ji smo do­šli pre­ko dru­ga­ra i po­če­li sa ras­pa­ki­va­njem. Ta­da smo usta­no­vi­li da će­mo ima­ti je­dan pro­blem na ko­ji ni­smo ra­ču­na­li – is­po­sta­vi­lo se da mi je dr­ška me­re­do­va osta­la u fu­tro­li ko­ju ni­sam po­neo, što me je iz­ner­vi­ra­lo, ali me je Mi­lan od­mah umi­rio, re­kav­ši da ne tre­ba da se uzru­ja­va­mo već da vi­di­mo mo­že­mo li ne­što im­pro­vi­zo­va­ti. I is­po­sta­vi­lo se da »ne­što« i mo­že­mo, jer smo ima­li je­dan do­da­tak za pri­čvr­šći­va­nje ču­var­ke na fi­der sto­li­cu, či­ji na­voj od­go­va­ra onom na gla­vi me­re­do­va. Ta­ko smo do­bi­li 30 cm du­gu dr­šku u ob­li­ku la­ti­nič­nog slo­va »L«, ta­man do­volj­nu da se pri­hvat­ni­com do­hva­ti vo­da ako se onaj ko njom ba­ra­ta sa­vi­je to­li­ko da sko­ro leg­ne na pon­ton.

Pro­ko­men­ta­ri­sao sam da se uop­šte ne­ću iz­ne­na­di­ti ako sa­da kad ima­mo im­pro­vi­zo­va­ni me­re­dov ri­ba ne bu­de ra­di­la, a Mi­lan se na­do­ve­zao re­kav­ši da je to mno­go bo­lja va­ri­jan­ta ne­go da ima­mo me­re­dov a da ne­ma ri­be. Ta­ko smo se od ne­vo­lje le­po isme­ja­li, a on­da na­sta­vi­li sa pri­pre­ma­ma.

JA SAM PO­NEO DVA JA­KA KOM­PLE­TA:  For­max Ele­gan­ce Fe­e­der Pro V2 od 3,9 m, te­ži­ne ba­ca­nja 180 g, sa ma­ši­ni­com For­max Fe­e­der Pro V2 5000, i For­max Ri­ver­craft Po­wer Fe­e­der od 3,6 m, t.b. 140 g, sa ma­ši­ni­com For­max Fe­e­der Pro V1 4500, a u oba slu­ča­ja ko­ri­stio sam naj­lon Ele­gan­ce Pro od 0,22 mm. Mi­lan se opre­de­lio za šta­po­ve Da­i­wa N'Zon Fe­e­der Su­per Slim, du­ži­ne 3,6 m, od ko­jih je je­dan te­ži­ne ba­ca­nja 120 g a dru­gi 150, i na oba su ma­ši­ni­ce Da­i­wa TD Fe­e­der 4000, sa mo­no­fi­lom For­max Fe­e­der Com­pe­ti­tion od 0,22 mm.

Oko pri­ma­me se ni­smo pre­mi­šlja­li, jer nam se po­sled­njih me­se­ci hra­na mo­je pro­iz­vod­nje Bor­za Fis­hing Fe­e­der sa aro­mom be­log lu­ka po­ka­za­la kao od­lič­no re­še­nje za hlad­nu vo­du. Naj­pre sam u nju te­melj­no ume­šao te­šku ze­mlju i teč­nu aro­mu si­ra, a on­da sam po­la­ko do­da­vao vo­du, uz kon­ti­nu­i­ra­no me­ša­nje. Sme­su sam osta­vio da od­sto­ji i rav­no­mer­no upi­je vla­gu, a po­tom ju je Mi­lan pro­te­rao kroz si­to. Na kra­ju smo joj do­da­li Gi­ca Mix pre­zle u bo­ji da bi bi­la vi­zu­el­no atrak­tiv­ni­ja na dnu. Na­rav­no, zna­ju­ći šta vo­le ri­be ko­ji­ma smo se pr­ven­stve­no na­da­li, po­ne­li smo i li­tar cr­va i obič­ne pre­zle, za do­da­va­nje di­rekt­no u hra­ni­li­cu.

UČI­NI­LO NAM SE DA VO­DA NI­JE pre­vi­še ja­ka i da bi ka­ve­zne hra­ni­li­ce sa ote­ža­njem od 80 g mo­gle bi­ti do­volj­ne, pa smo re­ši­li da obo­ji­ca poč­ne­mo pe­ca­nje sa nji­ma.

Na štap ko­jim ću bli­že za­ba­ci­va­ti na­mon­ti­rao sam si­stem sa ta­kvom hra­ni­li­com i udi­com ve­li­či­ne 12 na 70 cm du­gom pred­ve­zu od naj­lo­na de­blji­ne 0,18 mm, a na »trn« is­pod udi­ce na­ta­kao sam Steg pop-ap preč­ni­ka 8 mm, sa aro­mom be­log lu­ka. Na dru­gi štap sam sta­vio istu hra­ni­li­cu, ali pred­vez ne­što kra­ći od 1 m sa udi­com ve­li­či­ne 16, na ko­ju sam na­vu­kao po jed­nog be­log i cr­ve­nog me­snog cr­vi­ća, i on­da za­ba­cio ne­što da­lje ne­go sa pr­vim šta­pom, ot­pri­li­ke na po­la Mo­ra­ve.

Dok je moj dru­gi si­stem još to­nuo, Mi­lan je uda­rio kon­tru i pro­ko­men­ta­ri­sao da mu se ri­ba u tom za­ba­ča­ju, za nje­ga ta­ko­đe pr­vom, ja­vi­la baš na kom­bi­na­ci­ju cr­ve­nog i be­log cr­va. No to za­ma­ra­nje se za­vr­ši­lo ta­ko što je ri­ba ma­lo is­pred pon­to­na ule­te­la pod jed­nu ste­nu ko­ja je bi­la pot­pu­no pod vo­dom i po­ki­da­la pred­vez.

Kon­sta­to­va­li smo da je to sa­svim nor­mal­no za sam po­če­tak pe­ca­nja na me­stu na kom smo obo­ji­ca pr­vi put, na­kon če­ga smo na­sta­vi­li sa ri­bo­lo­vom u jed­na­ko do­brom ras­po­lo­že­nju. Po­sle ne­kih 5-6 mi­nu­ta sam iz­va­dio i po­no­vo za­ba­cio »da­lji« štap (sa cr­vi­ći­ma na udi­ci) ... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 654-)