Presretač lovi najveće

Jed­na od či­nje­ni­ca ko­je i ve­li­ki broj is­ku­snih ša­ran­dži­ja če­sto gu­bi iz vi­da je­ste to da na hra­ni­li­štu mo­že bi­ti ve­o­ma mno­go ri­ba, ali da se one naj­krup­ni­je če­sto dr­že ma­lo po stra­ni. Naš naj­u­spe­šni­ji tak­mi­čar, ko­ji po­sled­njih go­di­na ve­li­ki deo vre­me­na po­sve­ću­je lo­vu »kra­lja ci­pri­ni­da«, ne­dav­no je to ve­o­ma do­bro is­ko­ri­stio

Sre­di­nom sep­tem­bra na Zla­tar­skom je­ze­ru (Ko­ki­nom Bro­du) tu­ri­stič­ka i iz­let­nič­ka se­zo­na je za­vr­še­na. Na oba­la­ma i vo­di je za­vla­dao mir, pa sam ra­ču­nao da bi i ve­ći ša­ra­ni mo­gli po­če­ti da se ja­vlja­ju pre­ko da­na, što usred le­ta go­to­vo ni­kad ne či­ne. A mo­ja pret­po­stav­ka da će se to de­si­ti po­tvr­đe­na je na naj­bo­lji mo­gu­ći na­čin, čak i pre­ko oče­ki­va­nja, jer sam dru­gog sep­tem­bar­skog vi­ken­da uz tri ša­ra­na te­ška iz­me­đu 8 i 9 kg u pre­po­dnev­nim sa­ti­ma do­bio i dva ka­pi­tal­ca – pr­vog u 11 č, a dru­gog u 9. To mi po bro­ju je­din­ki ni­je naj­ve­ći ulov, jer znao sam da uhva­tim i vi­še ša­ra­na za vi­kend, ali je pr­vi put da sam do­bio dva baš krup­na, od pre­ko 15 kg.

NO SVE­STAN MO­GUĆ­NO­STI DA SE ja­ve ve­li­ke ri­be, ovog pu­ta ni­sam sva tri šta­pa sve vre­me dr­žao na hra­ni­li­štu. Ka­da je pr­vi ša­ran na­kon uzi­ma­nja mam­ca kre­nuo u beg, ti­me mi je po­ka­zao oda­kle je do­šao, pa sam je­dan si­stem raz­vu­kao po toj li­ni­ji, ali sam ma­mac spu­stio pet­na­e­stak me­ta­ra is­pred hra­ni­li­šta. Na­i­me, po mom is­ku­stvu, a i po za­pa­ža­nju ne­kih dru­gih ša­ran­dži­ja, u zo­nu gde je kon­cen­tra­ci­ja pri­ma­me naj­ve­ća za­i­sta do­đe ce­lo ja­to ša­ra­na, no to su sko­ro uvek sit­ni­je i sred­nje ve­li­ke ri­be, dok su one naj­krup­ni­je po pra­vi­lu naj­o­pre­zni­je i uglav­nom se dr­že po stra­ni. Za ta­kve ja po­sta­vljam zam­ku u vi­du šta­pa »sam­ca« (ili »pre­sre­ta­ča«, ka­ko vo­lim da ka­žem), či­ju na­mam­če­nu udi­cu pla­si­ram na pu­tu za hra­ni­li­šte, ot­pri­li­ke na sta­zu ko­jom mi­slim da ri­be pro­la­ze ka­da iz si­gur­no­sti du­bi­ne do­la­ze na hra­nje­ni »spot«. I oba tro­fej­na pri­mer­ka ko­ja sam do­bio u ovoj vi­kend-kam­pa­nji, od ko­jih je ma­nji imao 16,23 kg a ve­ći 18,85 kg, do­bio sam na »pre­sre­tač«, na pet­na­e­stak me­ta­ra od hra­ni­li­šta.

TA DVA ULO­VA SE UKLA­PA­JU i u mo­je is­ku­stvo da se sa hla­đe­njem vo­de ri­ba po­me­ra sa plit­kih po­zi­ci­ja ka du­bljim. Za­to sa­da sa »let­njih« du­bi­na od 3-4 m pre­la­zim na hra­nje­nje i pe­ca­nje na oni­ma od 5-6 m. Dru­ga pro­me­na u mom pri­stu­pu od­no­si se na pri­hra­nu – ka­ko se vo­da hla­di, ta­ko u »me­ša­noj pri­ma­mi«, ko­ju po za­vr­šet­ku sva­ke vi­kend-kam­pa­nje ba­cim u ve­li­koj ko­li­či­ni na hra­ni­li­šte, sa­da na­u­štrb bra­šna­stih hra­na po­ve­ća­vam udeo »sa­la­ma«... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br 646)