Lovna imitacija bilo čega

Naj­jed­no­stav­ni­je kla­sič­ne va­ra­li­ce na­pra­vlje­ne od me­ta­la kao da su po­sled­njih de­ce­ni­ja ma­lo is­pa­le iz mo­de pred na­le­tom hi­per­re­a­li­stič­nih ve­štač­kih ma­ma­ca ra­znih ti­po­va. Oni ko­ji od ka­ši­ka ne od­u­sta­ju svo­jim re­zul­ta­ti­ma nas, me­đu­tim, če­sto pod­se­ća­ju da nji­ho­va efi­ka­snost ni da­nas ni­je ni­šta ma­nja ne­go ra­ni­je i da ih ne tre­ba tek ta­ko za­bo­ra­vi­ti

Mno­gim pe­ca­ro­ši­ma ši­rom sve­ta pr­vi ve­štač­ki ma­mac na ko­ji su ulo­vi­li ri­bu, ili bar je­dan od pr­vih, bi­la je me­tal­na ka­ši­ka. Raz­lo­ga za to ima vi­še – ta­kve va­ra­li­ce su jef­ti­ne, la­ko se za­ba­cu­ju i go­to­vo da ih je ne­mo­gu­će ne­pra­vil­no vo­di­ti, jer ka­ko god da to či­ni­mo, ima­će ne­ka­kav rad, pri kom će i ble­ska­ti, te ta­ko ma­nje ili vi­še uspe­šno na na­pad iza­zi­va­ti raz­ne ri­be, ka­ko mor­ske ta­ko i slat­ko­vod­ne. Na­rav­no, ve­ći­na po­čet­ni­ka vr­lo br­zo ube­di se­be da je pre­va­zi­šla pr­vu ri­bo­lo­vač­ku fa­zu i da mo­že da pre­po­zna na šta za­pra­vo tre­ba lo­vi­ti, pa se po­vo­de­ći se za re­kla­ma­ma i pre­po­ru­ka­ma sta­ri­jih ko­le­ga okre­će ra­znim mno­go sku­pljim va­ra­li­ca­ma re­a­li­stič­ni­jeg iz­gle­da (si­li­kon­ci­ma, vo­ble­ri­ma, svim­bej­ti­ma, po­vr­šin­ci­ma itd.), ka­kvih je iz go­di­ne u go­di­ne sve vi­še i bu­kval­no su pre­pla­vi­le tr­ži­šte, a ka­ši­ke iz svog ar­se­na­la iz­ba­ci.

IPAK, PO­SLED­NJIH GO­DI­NA SU SE KA­ŠI­KE u do­broj me­ri vra­ti­le u mo­du. Šta­vi­še, za la­ko i ul­tra­la­ko va­ra­li­ča­re­nje su se po­ka­za­le to­li­ko upo­tre­blji­vim da su mno­gim ri­bo­lov­ci­ma, pa i me­ni, po­no­vo po­sta­le je­dan od glav­nih adu­ta. Uz pra­vi­lan iz­bor ve­li­či­ne, ob­li­ka, te­ži­ne i na­či­na vo­đe­nja, nji­ma se mo­gu na sko­ro svim vo­da­ma lo­vi­ti raz­ne vr­ste (i to ne sa­mo gra­blji­ve već i tzv. mir­ne) to­kom ve­li­kog de­la se­zo­ne.

Do­bro di­zaj­ni­ra­ne ka­ši­ke i ka­da su sa­svim ma­le te­ži­ne mo­gu se ade­kvat­nim pri­bo­rom da­le­ko i pre­ci­zno za­ba­ci­va­ti (sa iz­u­zet­kom la­kih mo­de­la iz­ra­zi­to ši­ro­kog te­la ka­da ima­mo boč­ni ve­tar ili ve­tar u li­ce), a uz ma­lo ve­žbe sva­ko br­zo na­đe na­čin da ovom va­ra­li­com bez mno­go mu­ke pre­tra­ži sve slo­je­ve vo­de.

UZ SVE NA­VE­DE­NO, KVA­LI­TET OVE VR­STE va­ra­li­ca je i to što one, za raz­li­ku od mno­gih dru­gih, ne opo­na­ša­ju is­klju­či­vo po­vre­đe­nu ili bo­le­snu ri­bi­cu ko­ja se te­škom mu­kom bo­ri s vo­de­nom stru­jom i sto­ga pred­sta­vlja la­gan plen, ne­go mo­gu de­lo­va­ti i kao što­šta dru­go či­me se ri­ba hra­ni – npr. kao bu­ba ko­ja je upa­la u vo­du, list no­šen vo­de­nom ma­ti­com itd., za­vi­sno ne sa­mo od svog iz­gle­da već i od to­ga ka­ko su vo­đe­ne, tj. od ma­što­vi­to­sti onog ko ih ko­ri­sti. A baš to što ista va­ra­li­ca na kra­ju stru­ne kod dva ri­bo­lov­ca pa i kod jed­nog istog mo­že ima­ti pot­pu­no dru­ga­či­ji rad i pri­vlač­nost za raz­li­či­te vr­ste ili za iste vr­ste ali na raz­li­či­ti na­čin, u skla­du s tim ka­ko je vo­đe­na, jed­na je od naj­bo­ljih oso­bi­na ka­ši­ke, ko­ja ve­ći­nu dru­gih ve­štač­kih ma­ma­ca, a pre sve­ga one re­a­li­stič­ne, ne kra­si. I da stvar bu­de još bo­lja a isto­vre­me­no jed­no­stav­ni­ja, če­sto ma­nje »pa­me­to­va­nja« da­je vi­še ulo­va s ka­ši­kom, jer u mno­gim si­tu­a­ci­ja­ma na te­ku­ćim vo­da­ma za­pra­vo uop­šte ne mo­ra­mo da je vo­di­mo, već je do­volj­no da je pre­pu­sti­mo vo­de­noj stru­ji... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 636-)