Jeste, vi ćete da me učite!

Upor­nost je bez sum­nje je­dan od bit­nih fak­to­ra uspe­ha u ri­bo­lo­vu. Ali ni­je do­bro ka­da pre­đe u tvr­do­gla­vost i spre­či pe­ca­ro­ša da is­pro­ba ne­što što se ne ukla­pa u nje­go­vo vi­đe­nje si­tu­a­ci­je. Sre­ćom po na­šeg sa­rad­ni­ka, ovog pu­ta se po­be­da nad sop­stve­nom su­je­tom is­pla­ti­la kroz neo­če­ki­va­no do­bro pe­ca­nje i lep ulov krup­nih ba­bu­ški

Ve­ru­jem da ne­ma čo­ve­ka ko­ji iole du­že pe­ca a da ni­je od ko­le­ga čuo ra­zno­ra­zne te­o­ri­je i po­u­ke, od ko­jih mno­ge – či­ni se – »ne­ma­ju ve­ze sa mo­zgom«. Ali, s dru­ge stra­ne, is­ku­stvo me je na­u­či­lo da ni­je zgo­reg sva­ku pre­po­ru­ku sa­slu­ša­ti i ma­kar raz­mo­tri­ti, a po­ne­ku i uva­ži­ti i po njoj po­stu­pi­ti, po­go­to­vo u si­tu­a­ci­ja­ma u ko­ji­ma sa­mi ne zna­mo šta bi­smo još mo­gli ura­di­ti na­kon što ni­šta od ono­ga u šta ve­ru­je­mo ne da že­lje­ni re­zul­tat. I, da bu­dem iskren, po­sle mno­go go­di­na pro­ve­de­nih na vo­di, ve­o­ma če­sto me iz­ne­na­di ne­ka no­va sit­ni­ca i uči­ni da shva­tim ko­li­ko u stva­ri ne znam, tj. ko­li­ko ma­lo po­zna­jem ćud i na­vi­ke ovih div­nih stvo­re­nja s ko­ji­ma vo­lim da se nad­mu­dru­jem.

IMA OD TA­DA DE­SE­TAK GO­DI­NA, mo­žda i vi­še. Ču­čao sam tog du­gog maj­skog da­na u tr­sci kraj Opo­vač­kog du­nav­ca, dok se sun­ce vi­jo­ri­lo na vr­hu ne­be­skog jar­bo­la, uz la­ga­ni po­ve­ta­rac. Pe­cao sam ba­bu­šku kao i obič­no, na sta­ri ku­va­ni ku­ku­ruz. Tač­ni­je, hteo sam da je upe­cam, ali ona tog da­na ni­je hte­la da pip­ne. Tek po­ne­ki cver­glan bi raz­bio mo­no­to­ni­ju, ali sem nje­ga ni­šta dru­go ni­je do­la­zi­lo na mo­je mam­ce, ko­ji su se ki­se­li­li na dnu, ma­da sam 3-4 da­na pre to­ga, na istom me­stu i na isti ma­mac, upe­cao ne­ko­li­ko le­pih ba­bu­ški.

U POD­NE, IS­FRU­STRI­RAN BEZ­NA­DE­ŽNIM če­ka­njem, re­ših da se pa­ku­jem, me­đu­tim istog tre­na pre­da mnom se ni­ot­ku­da po­ja­vi­še ko­le­ge Ma­ruan Abou Sa­leh i Alek­san­dar Sa­le Kr­stić. Vra­ća­li su se sa Du­di­nog du­nav­ca, gde su le­po pe­ca­li na plo­vak. Raz­me­ni­smo mi­šlje­nja i is­ku­stva i pri­zna­doh im iskre­no da tog da­na ni­šta sem cver­gla­na ni­sam uhva­tio iako sam pe­cao na me­stu ko­je sam ne­ko vre­me re­dov­no pri­hra­nji­vao. Njih dvo­ji­ca me prak­tič­no uglas upi­ta­še da li sam pro­bao na ne­ki dru­gi ma­mac i po­če­še da iz­no­se svo­je te­o­ri­je i is­ku­stva, naj­vi­še me ube­đu­ju­ći da pro­bam na še­će­rac.

BRA­NIO SAM SE, GO­VO­RE­ĆI DA ga ne­mam, bu­du­ći da za­i­sta ni­sam tog mo­men­ta imao kod se­be ni­je­dan ma­mac sem ku­va­nog sta­rog ku­ku­ru­za. Vi­deo sam sa­ža­lje­nje u nji­ho­vim po­gle­di­ma dok sam se bo­rio sa svo­jom su­je­tom... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 635-)