Grdosija iz granja

Iako sva­što­jed, klen ume da bu­de ve­o­ma iz­bir­ljiv i opre­zan, a uz to je i sklon mi­gra­ci­ja­ma, ne sa­mo se­zon­skim, već če­sto i dnev­nim. Zbog sve­ga to­ga ga ni­je la­ko lo­vi­ti, ali dvo­ji­ca pri­ja­te­lja i du­go­go­di­šnjih ri­bo­lo­vač­kih kom­pa­njo­na po­seb­no vo­le baš ta­kve iza­zo­ve. Ovo­ga pu­ta su se, da sve bu­de za­ni­mlji­vi­je, opre­de­li­li za raz­li­či­te teh­ni­ke.

Pre ne­ko­li­ko ne­de­lja, du­go­go­di­šnji pri­ja­telj i čest part­ner u ri­bo­lo­vu Ra­do­mir Kr­kić (autor TV se­ri­ja­la Svet ri­bo­lo­va) po­zvao me je da po­đem sa njim u Ći­će­vac. Ta­ko mi se ko­nač­no pru­ži­la pri­li­ka da po­sle broj­nih vo­da na ko­ji­ma sam pe­cao ko­nač­no za­ba­cim i na Ve­li­koj Mo­ra­vi. Ra­do­mir je imao po­sla oko svo­je po­ro­dič­ne ku­će, ali nam je osta­lo do­volj­no vre­me­na da obi­đe­mo ne­ko­li­ko naj­bo­ljih me­sta za pe­ca­nje kle­na u tom de­lu do­njeg to­ka (ne­da­le­ko od sa­sta­va Ju­žne i Za­pad­ne Mo­ra­ve), ko­ji Ra­do­mir po­zna­je kao svoj džep, jer je tu od­ra­stao.

Po­če­tak no­vem­bra je vi­še li­čio na kraj le­ta ne­go na sre­di­nu je­se­ni. Na pri­jat­nih 20° C po­če­li smo ri­bo­lov od jed­nog pre­le­pog pre­li­va, niz­vod­no od Sta­la­ća. Vo­da je bi­la bi­stra,  a vo­do­staj ni­zak. Do­go­vo­ri­li smo se još ra­ni­je da Ra­do­mir po­ne­se va­ra­li­čar­ski pri­bor, a ja mu­ši­čar­ski, ka­ko bi­smo mo­gli da upo­re­di­mo efi­ka­snost tih teh­ni­ka u istim uslo­vi­ma i na istim me­sti­ma. On je sa ri­bo­lo­vom po­čeo za­ba­cu­ju­ći ma­li du­bo­ko­ro­ne­ći vo­bler Storm da­le­ko u pre­liv, u na­di da će us­pe­ti da pre­va­ri ne­ku mre­nu, dok sam ja pot­pu­no iz­gu­bljen sta­jao u plit­koj vo­di, gle­da­ju­ći u ve­li­ku re­ku, mno­go dru­ga­či­ju od svih te­ku­ći­ca na ko­ji­ma sam do sa­da lo­vio kle­na i raz­mi­šlja­ju­ći gde da mu po­nu­dim Bam­bu­li­cu – ma­lu cr­nu imi­ta­ci­ju bu­be za ko­ju sam se opre­de­lio. Ni­sam još če­sti­to ni za­ba­cio, a Ra­do­mir me je po­zvao da kre­ne­mo uz­vod­no. Me­nja­ju­ći već pe­tu va­ra­li­cu, pro­ko­men­ta­ri­sao je: »Ne­što ov­de ni­je u re­du. Tu klen­či­ći obič­no pra­te vo­bler u sko­ro sva­kom za­ba­ča­ju, a sa­da ni­sam vi­deo ni rip­če, kao da ni­jed­nog ne­ma. 'Aj­de­mo da­lje«.

Idu­ći oba­lom, do­šli smo do ve­li­kog za­li­va ob­ra­slog ve­ge­ta­ci­jom, u ko­me vo­da ni­je te­kla. Kroz po­la­ri­za­ci­o­ne na­o­ča­re vi­deo sam ka­ko su de­se­ti­ne kle­no­va ra­znih ve­li­či­na, po­pla­še­ne na­šim sen­ka­ma, jur­nu­le u tra­vu. Ra­do­mir je br­zo za­ba­cio, ali je sa­mo do­dat­no pre­pao opre­zne ri­be, vu­ku­ći po po­vr­ši­ni ve­li­ki bu­sen tra­ve, ko­ji mu se od­mah za­ka­čio za vo­bler... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 338, od 06.12.2013.-)