I u raju ima cverglana

Te­ško da ima ve­će fru­stra­ci­je za ri­bo­lov­ca od one ka­da na do­bro po­zna­tom te­re­nu vi­di ve­li­ke ri­be ko­je uop­šte ne re­a­gu­ju na mam­ce po­nu­đe­ne na na­čin ka­kav je pret­hod­nih go­di­na da­vao re­zul­tat. Mno­gi u ta­kvoj si­tu­a­ci­ji od­u­sta­nu, dru­gi upor­no če­ka­ju da pro­ve­re­ni pri­stup do­ne­se ulo­ve, a naš sa­rad­nik je oda­brao tre­ći put – po­ka­za­će se vr­lo us­pe­šan

Već na sa­mom po­čet­ku ovo­go­di­šnje ri­bo­lo­vač­ke avan­tu­re u se­ve­ro­i­stoč­noj Fran­cu­skoj, na ka­na­lu Šam­panj – Bur­gonj, u re­gi­ji Šam­pa­nji, imao sam uti­sak da će pe­ca­nje bi­ti pot­pu­no dru­ga­či­je od svih onih iz pret­hod­nih go­di­na, o ko­ji­ma sam u ne­ko­li­ko na­vra­ta pi­sao u Ri­bo­lo­vu. Iako sam na tom pre­ko 220 km du­gom ka­na­lu sa­da bio sa­mo tri­de­se­tak ki­lo­me­ta­ra uda­ljen od te­re­na na ko­ji­ma sam pret­hod­nih go­di­na uspe­šno hva­tao ša­ra­ne, ve­li­ke ba­bu­ške, de­ve­ri­ke, li­nja­ke i dru­gu ri­bu, sve je bi­lo dru­ga­či­je.

NAJ­VE­ĆE MU­KE SU MI KRA­JEM av­gu­sta i u pr­vih ne­ko­li­ko da­na sep­tem­bra za­da­va­li cver­gla­ni, ko­ji su bi­li ne­ve­ro­vat­no ak­tiv­ni i ta­kvom br­zi­nom ki­di­sa­li na ku­ku­ruz čim bi do­dir­nuo po­vr­ši­nu vo­de da od njih ni­je bi­lo mo­gu­će ulo­vi­ti ni­jed­nu dru­gu vr­stu. Do­dat­ni pro­blem pred­sta­vlja­lo je to što se vo­da pot­pu­no iz­bi­stri­la po pre­stan­ku ki­ša, ko­je su u ovom de­lu Fran­cu­ske pa­da­le sko­ro ce­log le­ta.

U na­sto­ja­nju da iz­beg­nem cver­gla­ne, po­ku­šao sam da me­sta pri­hra­nju­jem boj­li­ji­ma, ali to ne da ni­je da­lo re­zul­tat ko­ji sam pri­želj­ki­vao već kao da je te bo­dlji­ka­ve na­pa­sni­ke još vi­še pri­vla­či­lo, ta­ko da su čak i agre­siv­ni­je na­sr­ta­li i lo­vi­li se čak i na udi­ce is­pod ko­jih je na dla­ci bio boj­li preč­ni­ka 22 mm.

VRE­ME JE PRO­LA­ZI­LO, A JA SE NI­KUD ni­sam po­me­rao, iako sam prak­tič­no sve ra­dio kao pret­hod­nih go­di­na, osim što sam ko­ri­stio ne­što ro­bu­sni­ji pri­bor, jer sam u je­sen 2023. u gu­stoj ve­ge­ta­ci­ji iz­gu­bio dvo­ci­fren broj ri­ba, či­je be­go­ve ni­sam uspe­vao da na vre­me za­u­sta­vim. Bi­la je, da­kle, po­treb­na ozbilj­na ana­li­za. Na­pra­vio sam za­to ne­ko­li­ko da­na pa­u­ze i za to vre­me raz­mi­slio do­bro o sve­mu, po­gle­dao ne­ke od kli­po­va na Ju­tju­bu i pro­u­čio sa­ve­te na ra­znim ša­ran­skim in­ter­net fo­ru­mi­ma, a on­da, to­tal­no is­fru­stri­ran gle­da­njem broj­nih ve­li­kih ri­ba ko­je su pot­pu­no ne­za­in­te­re­so­va­no pro­la­zi­le po­red mo­jih ma­ma­ca, u mo­men­tu ka­da sam imao još tač­no dve ne­de­lje za ovo pe­ca­nje, re­šio sam da prak­tič­no sve što sam do ta­da ra­dio pro­me­nim, pa šta bu­de.

PRE TO­GA SAM PRI­ME­TIO DA SU U PAR na­vra­ta ša­ra­ni iz­be­ga­va­li zo­nu u ko­ju su bi­li za­ba­če­ni mo­ji si­ste­mi, što sam pri­pi­sao upa­dlji­voj (tam­noj bo­ji) mog de­be­log osnov­nog naj­lo­na (preč­ni­ka 0,45 mm) i pred­ve­za, pa sam naj­pre na jed­nu od tri ma­ši­ni­ce na­mo­tao Tra­buc­co T-For­ce naj­lon sve­tle bo­je i preč­ni­ka 0,35 mm, ko­ji sam pro­šle go­di­ne za­me­nio jer su mi ga ša­ra­ni ki­da­li kao pa­u­či­nu. Ove go­di­ne sam na taj naj­lon imao dva ša­ra­na i oba sam iz­gu­bio, iako sam so­ma od sko­ro 13 kg iz­va­dio bez pro­ble­ma.

Da ne bih da­lje gu­bio živ­ce, ka­da sam kre­nuo u pro­me­ne, na ma­ši­ni­ce na sva tri šta­pa na­mo­tao sam osnov­ni naj­lon sve­tlo­sme­đe bo­je i de­blji­ne 0,40 m, ple­te­ni­cu ko­ju sam ko­ri­stio za pred­ve­ze za­me­nio sam flu­o­ro­kar­bo­nom od 0,35 mm, a tam­ne udi­ce sa sjaj­nim za­vr­šnim pre­ma­zom za­me­nio sam ma­ti­ra­nim i za broj ma­njim (sa No. 6 sam pre­šao na »osmi­ce«).

SLU­ČAJ JE HTEO DA PR­VO ME­STO NA KOM ĆU pe­ca­ti na­kon ove »re­for­me« bu­de prak­tič­no po­red sa­me pi­ste voj­nog aero­dro­ma. Ne­ma re­či ko­ji­ma bih mo­gao re­al­no do­ča­ra­ti bu­ku ko­ju pra­ve i kod nas po­sled­njih me­se­ci če­sto po­mi­nja­ni Ra­fa­li kad po­le­ću – u tim tre­nu­ci­ma ze­mlja se i bu­kval­no tre­se!

Mi­slio sam da ne­ma te­o­ri­je da u ta­kvim uslo­vi­ma bi­lo ko­ji si­stem i ma­mac do­ne­su ne­ki vre­dan ulov, ali se na mo­ju ve­li­ku sre­ću is­po­sta­vi­lo da sam to­tal­no po­gre­šio u pro­ce­ni. Ri­be na­vik­nu­te na bu­ku mla­znja­ka, kon­stan­tan rad pre­vod­ni­ca i pro­la­zak bro­do­va bi­le su i te ka­ko ak­tiv­ne na ovoj sek­ci­ji ka­na­la – šta­vi­še, pr­vi uda­rac imao sam baš u tre­nut­ku ka­da su avi­o­ni po­le­ta­li, dok je je­dan brod pro­la­zio kraj me­ne... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u li­stu Ri­bo­lov br 622, od 25.10.2024.-)