Drinska bova kod Palanke

Za pri­hra­nji­va­nje be­le ri­be na Dri­ni i Sa­vi odav­no se ko­ri­sti ote­ža­ni mre­ža­sti džak, naj­če­šće na­pu­njen sta­rim hle­bom i(li) ku­gla­ma bra­šna­ste pri­ma­me, či­ju po­zi­ci­ju nam po­ka­zu­je ve­li­ki »plo­vak«. Za­ču­do, to do­ka­za­no efi­ka­sno po­ma­ga­lo ret­ko se upo­tre­blja­va na dru­gim ve­li­kim re­ka­ma, a ovaj tekst po­ka­zu­je da za to ne­ma baš ni­ka­kvog raz­lo­ga

Pr­vi put sam se s bo­lo­nje­ze teh­ni­kom, tj. pe­ca­njem vo­žnjom plov­ka na štap s vo­đi­ca­ma, su­sreo kao po­čet­nik u ri­bo­lo­vu, pre vi­še od 35 go­di­na. Pe­ca­li smo ta­da mi klin­ci iz Bač­ke Pa­lan­ke ta­ko što smo ula­zi­li u Du­nav do stru­ka i »bo­lo­nje­zi­ma« od bam­bu­sa za­ba­ci­va­li par me­ta­ra is­pred se­be, pa la­ga­no ru­kom ot­pu­šta­li naj­lon sa na­mo­ta­ča i po­gle­dom pra­ti­li plo­vak ko­ji je išao niz tok ka­ko bi­smo br­zo re­a­go­va­li na sva­ki znak »pe­ca­nja« ri­be (tj. na sva­ki tr­zaj). Ni­je u to do­ba bi­lo na­ro­či­te po­tre­be za pri­hra­nji­va­njem me­sta jer ri­be je bi­lo do­volj­no i sko­ro uvek. Tu i ta­mo bi­smo ba­ci­li u vo­du po­ko­ju ku­glu ku­va­ne pre­kru­pe i to je bi­lo sve. Naj­če­šći ulov bi­le su ba­bu­ška i de­ve­ri­ka, a po­ne­kad bi ma­mac uze­la i mre­na.

MNO­GO JE VO­DE OD TA­DA Du­na­vom pro­te­klo. Kao i ve­ći­na dru­gih ri­bo­lo­va­ca s po­du­gač­kim sta­žom, pro­bao sam vi­še teh­ni­ka, a po­sle pr­ve štu­ke uhva­će­ne na va­ra­li­cu okre­nuo sam se sko­ro pot­pu­no tom vi­du pe­ca­nja. I ta­ko je bi­lo sve do pre ne­ko­li­ko go­di­na, tač­ni­je do 2019, ka­da sam, za­hva­lju­ju­ći svom naj­bo­ljem pri­ja­te­lju Dra­ga­nu, po­no­vo po­čeo da pe­cam na plo­vak na Du­na­vu.

Dra­gan je od­ra­stao uz Dri­nu i kao i ja od ma­lih no­gu je za­lju­bljen u re­ku i ri­bo­lov. Ka­da se do­se­lio u Bač­ku Pa­lan­ku, po­če­li smo da pe­ca­mo za­jed­no. Na­rav­no išli smo na va­ra­li­ča­re­nje, ali bi on sva­ki put is­ko­ri­stio pri­li­ku da »sni­mi te­ren« i vi­di gde se mo­že pe­ca­ti na plo­vak. Nje­go­vu že­lju da na­čin ri­bo­lo­va ko­ji je u de­tinj­stvu upra­žnja­vao na Dri­ni pro­ba i na Du­na­vu do­dat­no su po­ti­ca­le mo­je pri­če ka­ko smo ne­kad na tom i tom me­stu pe­ca­li ba­bu­šku, mre­nu itd. Če­sto mi je ka­zi­vao ka­ko je pe­cao sko­ba­lja, plo­ti­cu i mre­nu na plo­vak, uz po­moć usi­dre­ne hra­ni­li­ce, ta­ko­zva­ne drin­ske bo­ve. To je po­ma­ga­lo ko­je se ve­o­ma jed­no­stav­no pra­vi od svi­ma la­ko do­stup­nih ele­me­na­ta, a ne­ve­ro­vat­no je efi­ka­sno. Sa­sto­ji se od mre­ži­ce (npr. od dža­ko­va u ka­kve se pa­ku­ju luk, krom­pir i ra­zno dru­go po­vr­će) u ko­ju se sta­vlja pri­ma­ma, olov­nog ote­ža­nja ko­je dr­ži mre­ži­cu na dnu, plov­ka ko­ji po­ka­zu­je ri­bo­lov­cu gde se hra­ni­li­ca na­la­zi i de­be­log naj­lo­na ko­ji po­ve­zu­je plo­vak, mre­ži­cu (kroz ko­ju je naj­lon pro­vu­čen) i oba­lu, ča­mac ili splav, za­vi­sno od to­ga oda­kle pe­ca­mo. »Drin­sku bo­vu« (ko­ju Obre­nov­ča­ni zo­vu »ke­sa«) mo­že­mo i sa­mi na­pra­vi­ti, ali sam se ja od­lu­čio za ku­pov­nu, ko­ja ni­je sku­pa, a funk­ci­o­nal­na je i traj­na.

PO­SLE NE­KO­LI­KO GO­DI­NA IS­PRO­BA­VA­NJA raz­li­či­tih pri­ma­ma, Dra­gan i ja smo su­zi­li iz­bor i naj­če­šće ko­ri­sti­mo ne­ku od Gi­ca Mix hra­na, ko­je ni­su sku­pe a po­ka­za­le su se kao efi­ka­sne za naš pri­stup. Od pro­le­ća pa do kra­ja le­ta pe­ca­mo na hra­nu s aro­mom ja­go­de, a u je­sen pre­la­zi­mo na anis. Tu ku­pov­nu hra­nu me­ša­mo sa sta­rim hle­bom, ku­va­nom pre­kru­pom i po­ne­kad do­da­mo naj­o­bič­ni­ji ku­ku­ruz še­će­rac. Ni­ka­kve adi­ti­ve ne upo­tre­blja­va­mo, ali u za­vi­sno­sti od br­zi­ne to­ka i du­bi­ne vo­de pri­pre­ma­mo čvr­šću ili ras­tre­si­ti­ju sme­su, od ko­je pra­vi­mo ku­gle ko­je za­tim uba­cu­je­mo u mre­ži­cu.

Ja ko­ri­stim pet me­ta­ra dug bo­lo­njez, te­ži­ne ba­ca­nja od 5 do 30 g. To je op­ti­mal­na sna­ga za lov be­le ri­be na te­re­ni­ma na ko­ji­ma ja pe­cam na Du­na­vu, a isto va­ži i za du­ži­nu, bu­du­ći da se bo­lo­nje­zom od 5 m mo­že le­po ba­ra­ta­ti iz čam­ca, a isto­vre­me­no je upo­tre­bljiv za ri­bo­lov sa oba­le, u kom su nam če­sto po­treb­ni ma­lo du­ži za­ba­ča­ji.

Pri­li­kom oda­bi­ra bo­lo­nje­ze šta­pa po­seb­nu pa­žnju va­lja obra­ti­ti na nje­go­vu te­ži­nu, jer bu­du­ći da ga dr­ži­mo u ru­ci po ne­ko­li­ko sa­ti tre­ba da bu­de što lak­ši, ali na­rav­no ne i pre­vi­še ne­žan, tj. po­želj­no bi bi­lo da mo­že da iz­dr­ži i ma­lo ja­či za­mah pri za­ba­ci­va­nju a i is­ku­še­nja bor­be s ri­ba­ma te­škim i 2-3 kg... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 617)