Mnogo kukuruza i još više upornosti

Iako ša­rani u pri­ro­di na­la­ze sa­mo ku­ku­ruz ko­ji lju­di ba­ce u vo­du, ne­ma spo­ra oko to­ga da se la­ko na­vik­nu na nje­ga i da ga ra­do je­du. A ka­ko pri­tom ni­je skup, la­ko se na­ba­vlja i ču­va i jed­no­stav­no spre­ma za upo­tre­bu, ne čudi što mno­gi i da­lje na nje­ga pe­ca­ju. Ovog pu­ta ot­kri­va­mo vam ka­ko to ra­di jed­na od naj­u­spe­šni­jih eki­pa sa na­ših otvo­re­nih vo­da

Mal­te­ne iz go­di­ne u go­di­nu po­ja­vlju­ju se no­ve teh­ni­ke i pri­stu­pi u ša­ran­skom ri­bo­lo­vu, kao i no­ve pri­hra­ne i mam­ci ili »po­bolj­ša­ne« ver­zi­je ne­kih već po­zna­tih. Po­seb­na je fa­ma stvo­re­na baš oko ma­ma­ca, jer se mo­der­nim ša­ran­dži­ja­ma nu­de to­pi­vi i ne­to­pi­vi boj­li­ji, to­nu­ći i pli­va­ju­ći, vaf­te­ri, ap­te­ri, dam­be­li, »par­fe­mi«, »di­po­vi« itd. Ali iako ni­je spor­no da i mam­ci i pri­hra­ne no­vi­jih ge­ne­ra­ci­ja da­ju ri­bu, još ima i nas ko­ji se dr­ži­mo sa­mo kla­sič­nog pri­stu­pa i uspe­šno pe­ca­mo ša­ra­ne, ne­ret­ko i ka­pi­tal­ne, is­klju­či­vo na obi­čan ku­ku­ruz.

Ja sma­tram da je po­pu­la­ci­ja ša­ra­na u na­šim rav­ni­čar­skim re­ka­ma još uvek iz­u­zet­no ve­li­ka i uve­ren sam da Du­nav, Sa­va, Ti­sa, Ta­miš kri­ju i ri­be te vr­ste od pre­ko 30 kg, o ka­kvi­ma ma­šta ve­ći­na ša­ran­dži­ja. Ali sa­mo naj­u­por­ni­ji, naj­ve­šti­ji i naj­sreć­ni­ji us­pe­ju da če­šće lo­ve ka­pi­tal­ce, a u ovom tek­stu ću pro­ba­ti da uka­žem na ono što je po mom shva­ta­nju naj­va­žni­je ka­da na­men­ski ide­mo na krup­ne ša­ra­ne na »di­vljim« vo­da­ma.

PRI­HRA­NJI­VA­NJE JE MO­ŽDA I NAJ­VA­ŽNI­JI fak­tor uspe­ha u ci­lja­nom lo­vu ve­li­kih ša­ra­na na re­ka­ma. Ka­ko ga mo­ji pri­ja­te­lji i ja (kao što go­re po­me­nuh) pe­ca­mo is­klju­či­vo na ku­ku­ruz, lo­gič­no je da ga ku­ku­ru­zom i pri­hra­nju­je­mo.

Si­ro­vi (tj. su­vi) ku­ku­ruz naj­pre osta­vi­mo 24 do 30 sa­ti u vo­di ka­ko bi na­bu­brio, a on­da pro­spe­mo pre­o­sta­lu vo­du i si­pa­mo no­vu, u ko­joj ga ku­va­mo. Ta­ko pret­hod­no na­vla­žen ku­ku­ruz ne tre­ba ku­va­ti du­že od sat – sat i po, i to na ume­re­noj va­tri. Na­kon to­ga ga ski­da­mo sa va­tre i osta­vlja­mo da još ma­lo od­sto­ji u vru­ćoj vo­di. Va­žno je da ga ne pre­ku­va­mo, tj da zr­na omek­ša­ju ali da ne is­pu­ca­ju, jer nam is­ku­stvo go­vo­ri da ša­ran ra­di­je uzi­ma či­ta­vo zr­no ne­go ras­pu­klo.

PRI PLA­SI­RA­NJU PRI­MA­ME, tj. ba­ca­nju ku­ku­ru­za na oda­bra­no me­sto, mo­ra­mo vo­di­ti ra­ču­na o du­bi­ni na ko­joj ša­ra­na če­ka­mo i br­zi­ni vo­de na toj po­zi­ci­ji ka­ko bi hra­na pa­la što bli­že tač­ka­ma u ko­je za­ba­cu­je­mo. Okvir­na for­mu­la za iz­ra­ču­na­va­nje »pre­ti­ca­nja« je »me­tar za me­tar«, tj. za sva­ki me­tar du­bi­ne ba­ca­mo ku­ku­ruz bar me­tar uz­vod­no od me­sta gde že­li­mo da pad­ne na dno (na me­stu na re­ci s du­bi­nom od 5 m ba­ci­će­mo ku­va­ni ku­ku­ruz bar 5 m uz­vod­no od zo­ne u ko­ju za­ba­cu­je­mo).

U PO­GLE­DU DI­NA­MI­KE I KO­LI­ČI­NE mo­gu­ća su dva osnov­na pri­stu­pa. Pr­vi je da se sva­kog da­na i uju­tru i uve­če u isto vre­me obi­la­to pri­hra­nju­je. Mo­ji pri­ja­te­lji i ja, ka­da se od­lu­či­mo za ta­kav pri­stup, u 8 sa­ti uju­tru i oko 18 č ba­ci­mo (za­vi­sno od pro­ce­ne kon­kret­ne si­tu­a­ci­je) od 10 do 30 ki­la ku­ku­ru­za (ko­ji na ve­li­ko ku­pu­je­mo di­rekt­no od pro­iz­vo­đa­ča i sa­mi ku­va­mo). Dru­ga mo­guć­nost je da se ot­pri­li­ke na sva­kih sat i po ba­ca ma­nja ko­li­či­na ku­ku­ru­za – od oko 1 do 3 kg. Oba na­či­na su de­lo­tvor­na, ali ni­je is­klju­če­no da će ne­gde bi­ti raz­li­ke u efi­ka­sno­sti, pa tre­ba i jed­no i dru­go pro­ba­ti i osta­ti pri ono­me što da­je vi­še uda­ra­ca. Mo­je dru­štvo i ja ima­mo prin­cip da na­kon sva­kog udar­ca ša­ra­na do­dat­no »po­so­li­mo« po­zi­ci­ju s 1 do 2 kg ku­ku­ru­za, ne­za­vi­sno od to­ga ko­ji kon­cept hra­nje­nja pri­me­ni­mo, jer sma­tra­mo da ri­bi ko­ja oči­gled­no je­de tre­ba da­ti još ma­lo (po­što ne zna­mo ko­li­ko je na dnu tog mo­men­ta osta­lo, a ne že­li­mo da oči­gled­no ak­tiv­na ri­ba, ka­da po­je­de sve što je pred njom bi­lo, ode s na­šeg me­sta u da­lju po­tra­gu za je­lom).

Ša­ra­na je te­ško pre­hra­ni­ti, jer se sit­ni­je je­din­ke kre­ću u ve­li­kim ja­ti­ma, a krup­ni­je u ma­njim, dok su sa­mo istin­ski ka­pi­tal­ci sam­ci, ali i oni pri­la­ze ta­mo gde ri­be nji­ho­ve vr­ste je­du... (Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 614-)