Šta radi – to pecaš!

To što nas na vo­di ko­ju do­bro po­zna­je­mo do­če­ka si­tu­a­ci­ja ka­kvoj se ni­smo na­da­li i zbog ko­je u ho­du mo­ra­mo da me­nja­mo ceo pa­žlji­vo osmi­šlje­ni pri­stup ne mo­ra nu­žno zna­či­ti da će­mo ku­ći oti­ći ne­za­do­volj­ni na­kon vi­še­sat­nog uza­lud­nog če­ka­nja na tr­zaj

Ako že­li­mo uspe­šno da pe­ca­mo, ne­što što se pod­ra­zu­me­va je­ste do­bra pri­pre­ma, tj. do­bar plan, ko­ji uklju­ču­je lo­gi­čan i uslo­vi­ma (se­zo­ni i hi­dro­lo­škoj si­tu­a­ci­ji) pri­me­ren iz­bor te­re­na i kon­kret­nog me­sta na nje­mu, za­tim vre­me­na i na­či­na ri­bo­lo­va, te pri­bo­ra, pri­ma­me, ma­ma­ca i još ko­je­če­ga. Ali čak i ako sve­mu to­me po­sve­ti­mo pa­žnju i svoj­ski se po­tru­di­mo, če­sto ipak ne po­đe i ne pro­đe sve ona­ko ka­ko smo smi­sli­li. Za­to iz­re­ku »Čo­vek pla­ni­ra, Bog se sme­je« i sma­tram jed­nom od naj­mu­dri­jih za ko­je sam čuo. Da li će se ostva­ri­ti ono što smo za­mi­sli­li, ve­o­ma če­sto, u ži­vo­tu pa i u ri­bo­lo­vu, za­vi­si od mno­gih či­ni­la­ca na ko­je uop­šte ne mo­že­mo uti­ca­ti.

DA­KA­KO, TO ŠTO MO­ŽE pre­sud­no uti­ca­ti na naš uspeh u ri­bo­lo­vu uop­šte ne mo­ra bi­ti de­lo »bož­je ru­ke«, jer vi­še ne­go do­volj­na zna da bu­de i ljud­ska. Ta­ko nam se mo­že de­si­ti, i to iz is­ku­stva go­vo­rim, da s pri­ja­te­ljem za­pu­ca­mo iz­da­le­ka na Dri­nu, na te­ren na kom po po­u­zda­nim in­for­ma­ci­ja­ma »ubi­ja­ju plo­ti­ca i sko­balj«, da bi u jed­nom tre­nut­ku prst ovla­šće­nog za­po­sle­nog rad­ni­ka pri­ti­snuo je­dan od dug­mi­ća na kon­trol­noj ta­bli HE Zvor­nik, na­kon če­ga na­ma osta­je sa­mo da ne­mo gle­da­mo u re­ku ko­ja vi­še uop­šte ne te­če ili ko­ja je, na­su­prot to­me, do­bra­no pre­li­la oba­lu i one­mo­gu­ći­la nam pri­stup svim po­zi­ci­ja­ma sa ko­jih bi­smo mo­gli pe­ca­ti. Na­rav­no, ka­da se to me­ni tj. na­ma de­si­lo, mi smo se okre­nu­li, i bez ob­zi­ra na to što smo iz Be­o­gra­da kre­nu­li oko po­no­ći, mo­men­tal­no smo pro­me­ni­li plan i iz Lo­zni­ce se za­pu­ti­li do Ma­čvan­ske Mi­tro­vi­ce, da pro­ba­mo da iz mut­ne Sa­ve, na ko­ju pret­hod­no ni­smo ni po­mi­šlja­li da ide­mo, »iš­čač­ka­mo« ne­ku za­lu­ta­lu cr­no­o­ku de­ve­ri­ku. Vr­lo če­sto se moj sa­put­nik i sa­pat­nik u ta­kvim avan­tu­ra­ma Mar­ko Bu­da­ko­vić i ja pri­se­ća­mo ta­kvih do­go­dov­šti­na i ša­li­mo na svoj ra­čun, a slič­ne stva­ri me­ni su se de­ša­va­le i ko­je­ku­da dru­go, re­ci­mo na Ta­mi­šu kod To­ma­šev­ca, Opo­va, Pan­če­va itd.

ALI DA BU­DEM ISKREN, PO­SLED­NJA DVA IZ­LA­SKA na vo­du pred pi­sa­nje ovog tek­sta ni­sam ne­što po­seb­no pla­ni­rao. Iako sam ko­li­ko u pro­šlom bro­ju pi­sao o neo­p­hod­no­sti ak­tiv­nog pri­stu­pa u fi­der ri­bo­lo­vu, zbog umo­ra sam re­šio da or­ga­ni­zu­jem jed­no fi­zič­ki ma­nje zah­tev­no pe­ca­nje i da je­dan dan po­sve­tim če­ka­nju ša­ra­na na spla­vu mog pri­ja­te­lja Dra­ga­na Dra­ški­ća kod Um­ke. Na­mer­no sam go­re upo­tre­bio (po­ma­lo u ša­li, ali ne i bez do­ze zbi­lje) ter­min »če­ka­nje«, jer ša­ran­dži­je s raz­lo­gom če­sto ka­žu da se na »di­vljim« vo­da­ma ša­ran ma­nje pe­ca a vi­še če­ka. Do­du­še, to je sa­mo de­li­mič­no tač­no, jer če­ka­nju obič­no pret­ho­di pri­pre­ma me­sta du­go­traj­nim re­dov­nim hra­nje­njem, sem ako se ne osla­nja­mo (što je re­đi slu­čaj) na ra­ni­je is­ku­stvo i po­zna­va­nje mi­kro­lo­ka­ci­je na ko­joj će­mo ša­ra­na mo­ći da i bez hra­nje­nja pe­ca­mo po od­re­đe­nom vo­do­sta­ju i vre­men­skim uslo­vi­ma, jer će ga tu bi­ti iz ne­kog raz­lo­ga (ko­ji mi i ne mo­ra­mo zna­ti).

DOK JE TRA­JAO LO­VO­STAJ, Dra­gan i nje­gov pri­ja­telj Ga­gi su is­pred spla­va re­dov­no ba­ca­li ku­ku­ruz i ta­ko pri­pre­ma­li me­sto, pa je i lo­gič­no što su već pr­vog ju­na ima­li ulov. Na­red­nog da­na (u ne­de­lju) Dra­gan je bio za­u­zet, ali je Ga­gi već u zo­ru sa spla­va za­ba­cio svo­ja tri šta­pa. Ja sam do­šao znat­no ka­sni­je i opre­de­lio se (na­rav­no) za znat­no dru­ga­či­ji pri­stup, ali sam bio spre­man i da se pri­la­go­dim Ga­gi­je­vom »sti­lu« ako moj ne da že­lje­ni re­zul­tat. Na­i­me, Dra­gan i Ga­gi ša­ra­na lo­ve na pri­lič­no uobi­ča­jen na­čin za na­še re­ke – ne s hra­ni­li­ca­ma već sa olo­vi­ma, dok za ma­mac ko­ri­ste ku­va­ni ku­ku­ruz am­ba­rac, do­du­še ne na­tak­nut di­rekt­no na udi­cu već na­vu­ćen na »dla­ku«. Šta­po­ve ne dr­že na rod-po­do­vi­ma, već ih po­sta­vlja­ju u dr­ža­če za­va­re­ne za ogra­du spla­va, ali da ne bi mo­ra­li sa­ti­ma da gle­da­ju u nji­ho­ve vr­ho­ve, ima­ju elek­tron­ske sig­na­li­za­to­re tr­za­ja.

JA SAM SE OD­LU­ČIO ZA DO­NE­KLE MO­DI­FI­KO­VAN fi­de­ra­ški pri­stup. Zna­ju­ći da je me­sto hra­nje­no u kon­ti­nu­i­te­tu, ni­sam na­me­ra­vao da se za­ma­ram če­stim za­ba­ci­va­njem, ali sam ipak pri­pre­mio si­ste­me s hra­ni­li­ca­ma, te ne­što ša­ran­ske pri­ma­me (Ti­mar Mix Ša­ran-Ba­bu­ška) i spod-miks sa­či­njen od me­ša­vi­ne ku­ku­ru­za še­ćer­ca s ku­va­nim ži­tom i ko­no­pljom, ko­ju sam pre­lio Ma­xi Ba­its Ak­ti­va­to­rom s aro­mom va­ni­le. Iz­ba­cio sam na po­čet­ku vi­še hra­ni­li­ca sa spo­dom za­tvo­re­nim »če­po­vi­ma« od go­re­po­me­nu­te bra­šna­ste hra­ne, na­mam­čio po­tom udi­ce i če­kao.

I po pi­ta­nju ma­ma­ca sam na­pra­vio ma­li od­mak u od­no­su na ono što ko­ri­ste »do­ma­ći­ni« me­sta, pa sam ta­ko na »dla­ku« na jed­nom šta­pu ume­sto am­bar­ca mon­ti­rao zr­no ku­va­nog Cukk ku­ku­ru­za, dok sam na dru­gom šta­pu imao ma­lu ša­ran­sku udi­cu s »tr­nom«... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 613-)