Crvići na gomili žita

Ka­ko bi na mi­ni­mum sveo mo­guć­nost da ga u lo­vu jed­ne od omi­lje­nih vr­sta ome­ta­ju agre­siv­ni cver­gla­ni, naš sa­rad­nik re­šio je da pri­me­ni ne­što dru­ga­či­ju va­ri­jan­tu pri­hra­nji­va­nja i pe­ca­nja od one za ko­ju se na Bov­nu od­lu­ču­je ve­ći­na ri­bo­lo­va­ca... i to mu se na kra­ju ipak is­pla­ti­lo

Sre­di­nom ma­ja sam sa su­pru­gom pro­veo je­dan vi­kend u So­ko­ba­nji, što sam, na­rav­no, is­ko­ri­stio da jed­nog pre­po­dne­va skok­nem do de­set ki­lo­me­ta­ra uda­lje­nog Bo­van­skog je­ze­ra. Na toj aku­mu­la­ci­ji po­o­dav­no sva­ke go­di­ne pe­cam bar po ne­ko­li­ko pu­ta i do­bro je po­zna­jem, ali upr­kos to­me ret­ko na nju idem s uve­re­njem da ću se na­lo­vi­ti ri­be. Raz­log za to je jed­no­sta­van – uslo­vi se če­sto me­nja­ju, a ci­pri­ni­de je te­ško pe­ca­ti i za­to što nas u to­me ne­ret­ko umno­go­me ome­ta ve­o­ma broj­ni cver­glan.

KA­DA SAM TOG JU­TRA OKO 10 sa­ti sti­gao na Bo­van, bu­kval­no su sva me­sta na So­ko­banj­skoj pla­ži bi­la za­u­ze­ta jer su se tu sja­ti­li i već pri­sti­gli ri­bo­lov­ci kam­pe­ri i iz­let­ni­ci iz So­ko­ba­nje i lo­kal­ni pe­ca­ro­ši. Ni­je mi pre­o­sta­lo ni­šta dru­go do da se za­pu­tim oko je­ze­ra i pro­bam da na­đem me­sto na su­prot­noj (tru­ba­re­vač­koj) oba­li.

Ka­da sam sti­gao do tog pli­ćeg de­la, uvi­deo sam da su mno­ga do­bra me­sta, s ko­jih sam ra­ni­je pe­cao pre­ko le­ta, sa­da pod vo­dom, bu­du­ći da je ni­vo bio vi­ši u od­no­su na pro­se­čan u naj­to­pli­je do­ba go­di­ne.

IPAK, UZ MA­LO TRU­DA US­PEO sam da se pro­bi­jem kroz ši­blje i pro­na­đem je­dan čist i ure­đen pla­to, na ko­me je oči­gled­no ra­ni­je bio ne­ki obje­kat jer su se na­zi­ra­li sta­ri dr­ve­ni stu­bo­vi i u vo­di i na oba­li. Bez pro­ble­ma sam na toj ši­ro­koj za­rav­ni mo­gao da za­ba­cim i tri šta­pa, ali mi to ovog pu­ta ni­je ni­šta zna­či­lo. Bio sam, na­i­me, po­neo sa­mo je­dan fi­der (vi­di okvir), jer sam  pr­ven­stve­no hteo da is­pro­bam pri­stup ko­ji bi mi omo­gu­ćio da iz­beg­nem cver­gla­na (ri­bu ko­ju bu­kval­no ne mo­gu da smi­slim) a do­bi­jam ba­bu­šku i be­lu ri­bu.

NA­ME­RA MI JE BI­LA DA ME­STO pri­hra­nju­jem ku­va­nim ži­tom, ko­je ću pla­si­ra­ti po­mo­ću prać­ke, a da pe­cam ta­ko što ću za­ba­ci­va­ti si­stem s pra­znom hra­ni­li­com, ko­ja će mi za­pra­vo u ovoj si­tu­a­ci­ji slu­ži­ti sa­mo kao ote­ža­nje.

Udi­cu ve­li­či­ne 12 mam­čio sam sno­pom cr­vi­ća, a ka­ko sam ži­to raz­ba­cao na ne­ko­li­ko me­ta­ra ši­rok po­tes dva­de­se­tak me­ta­ra od oba­le, ni­je bi­lo po­tre­be da »kli­pu­jem« naj­lon jer mi ni­je bi­la neo­p­hod­na ap­so­lut­na pre­ci­znost, a i ova­ko sam mo­gao da po­go­dim gde tre­ba.

SI­STEM SAM NA PO­ČET­KU pe­ca­nja va­dio na sva­kih de­se­tak mi­nu­ta, a po­vre­me­no sam prać­kom do­hra­nji­vao po­zi­ci­ju ba­ca­ju­ći po jed­nu do dve kor­pi­ce ži­ta, ta­ko da sam na ne­kim tač­ka­ma si­gur­no na­pra­vio le­pe go­mi­li­ce pri­ma­me.

Ali upr­kos to­me što sam hra­nio sa­mo zr­ne­vljem ko­je vo­le raz­ne vr­ste ci­pri­ni­da, pr­va ulo­vlje­na ri­ba neo­če­ki­va­no je bi­la... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 612-)