Put do površinskog praska

Iako je odav­no po­zna­to da za bu­co­va po­vr­šin­ske va­ra­li­ce mo­gu bi­ti iz­u­zet­no efi­ka­sne, one se kod nas sra­zmer­no ma­lo ko­ri­ste u lo­vu je­di­nog is­klju­či­vog gra­bljiv­ca me­đu ci­pri­ni­di­ma. Ovaj deo se­zo­ne od­li­čan je za ovla­da­va­nje tom va­ri­jan­tom lo­va ve­štač­kim mam­ci­ma i za mak­si­mal­no uži­va­nje u njoj

Lov bu­co­va po­vr­šin­ci­ma ne­sum­nji­vo je naj­ma­nje po­pu­lar­na teh­ni­ka me­đu srp­skim bu­cov­dži­ja­ma. Iako se ta sli­ka ubr­za­no me­nja, još uvek će­te vi­de­ti ve­o­ma ma­lo va­ra­li­ča­ra ko­ji ovu sve po­pu­lar­ni­ju gra­blji­vi­cu lo­ve va­ra­li­ca­ma ko­je se kre­ću po sa­moj po­vr­ši­ni vo­de, na­ro­či­to u po­re­đe­nju sa bro­jem onih ko­ji lo­ve na naj­jed­no­stav­ni­ji na­čin – gla­vi­nja­ra­ma ili pil­ke­ri­ma. Uve­ren sam, me­đu­tim, da je vr­hu­nac lo­va bu­co­va upra­vo nje­gov uda­rac na po­vr­šin­ca, a to je do­ži­vljaj ko­ji mno­gi­ma ne­do­sta­je jer ne­ma­ju do­volj­no do­di­ra sa ovom teh­ni­kom. Sto­ga ću sa či­ta­o­ci­ma po­de­li­ti svo­ja is­ku­stva.

KA­DA LO­VI­TI PO­VR­ŠIN­CI­MA? Mno­go sam eks­pe­ri­men­ti­sao u po­ku­ša­ju da usta­no­vim u ka­kvom su od­no­su tem­pe­ra­tu­ra vo­de i rad bu­co­va na po­vr­šin­ce i za­klju­čak je sle­de­ći: na Sa­vi, Du­na­vu, Ta­mi­šu, Ti­si i slič­nim srp­skim te­ku­ći­ca­ma, mi­ni­mal­ne su šan­se da bu­co­va do­bi­je­te pre po­lo­vi­ne apri­la i na­kon kra­ja ok­to­bra. Iako se i to de­ša­va, po­treb­no je da se u pre­o­sta­lom de­lu go­di­ne po­klo­pe mno­gi po­volj­ni pa­ra­me­tri da bi se bu­cov uspe­šno lo­vio po­vr­šin­ci­ma (to­pao dan bez ve­tra, još uvek ili već to­pla vo­da, vi­še ve­za­nih ra­u­ba na po­vr­ši­ni itd.). Do­bro je po­zna­to da je naj­bo­lji tre­nu­tak za ba­ca­nje po­vr­ši­na­ca upra­vo vre­me ra­u­bo­va­nja, ali mi se ne­ret­ko de­ša­va­lo da bu­cov ha­la­plji­vo gra­bi va­ra­li­cu iako ra­u­ba još uop­šte ne­ma, na­ro­či­to u cik zo­re.

Če­sto mi po­sta­vlja­ju pi­ta­nje i da li se bu­cov na po­vr­šin­ce mo­že lo­vi­ti no­ću. Mo­že, ali su neo­p­hod­na dva pred­u­slo­va: da je le­to i da od­re­đe­ne sve­tlo­sti ipak ima. To mo­že bi­ti sve­tlost sa mo­sto­va, ban­de­ra i sve­tilj­ki uz vo­du i slič­no, ali je po­ne­kad do­volj­na i ja­ka me­se­či­na. Kao i pri noć­nom lo­vu bu­co­va vo­ble­ri­ma, na­o­ru­žaj­te se str­plje­njem, jer će se de­si­ti da po mra­ku ima­te mno­go pro­ma­ša­ja i ne­re­a­li­zo­va­nih uda­ra­ca, a po­ne­kad će­te upr­kos »do­brom ra­du« osta­ti bez ijed­nog upe­ca­nog »bu­ka­dži­je«.

KO­JE PO­VR­ŠIN­CE BA­CA­TI? Ovo je, na­rav­no, ključ­no pi­ta­nje. Na nje­ga ne po­sto­ji uni­ver­zal­ni od­go­vor, već se do nje­ga mo­ra sva­ki put iz­no­va do­ći na vo­di. Da­kle, od­ba­ci­te uobi­ča­je­ne pri­če ti­pa »ov­de uda­ra sa­mo na za­re«, itd. U cu­gu će­mo vr­lo br­zo ot­kri­ti ko­ji je po­vr­ši­nac lo­van, na­ro­či­to ako pre­ci­zno po­ga­đa­mo ra­u­be. Ja­sno je da ta­kvi tre­nu­ci zah­te­va­ju hi­tru iz­me­nu po­vr­ši­na­ca, što zna­či da nam ku­ti­je mo­ra­ju bi­ti na­do­hvat ru­ke, ne­ret­ko otvo­re­ne i po­re­đa­ne ta­ko da što pre pro­na­đe­mo od­go­va­ra­ju­ću va­ra­li­cu. Go­to­vo da ne­ma po­vr­šin­ca na ko­ji ne mo­že­mo ulo­vi­ti bu­co­va, do­la­ze u ob­zir sko­ro svi – po­čev­ši od onih ko­ji idu pra­vo­li­nij­ski po po­vr­ši­ni vo­de, pre­ko za­ra sa ka­rak­te­ri­stič­nim cik­cak kre­ta­njem, do buč­nih po­pe­ra i pro­pe­le­ra­ca.

PO­VR­ŠIN­CI PRA­VO­LI­NIJ­SKOG KRE­TA­NJA (sli­ka 1) ima­ju po pra­vi­lu sa­svim tan­ko i rav­no te­lo i go­to­vo ne­pri­met­nu vi­bra­ci­ju u vo­di. Ne­sum­nji­vo su naj­po­pu­lar­ni­ji oni ja­pan­ske iz­ra­de, od ko­jih me­đu na­šim ri­bo­lov­ci­ma ve­li­ki broj po­klo­ni­ka, sa­svim za­slu­že­no, ima­ju dva mo­de­la fir­me Duo – Bay Ruf Ma­nic i Ma­nic Fish. Pr­vi, ta­njeg te­la i fi­ni­je vi­bra­ci­je, me­ni je omi­lje­ni­ji i na nje­ga sam ulo­vio ogro­man broj bu­co­va, čak i na naj­dre­ča­vi­je de­ko­re. Dru­gi mo­del je po­pu­lar­ni­ji me­đu srp­skim bu­cov­dži­ja­ma jer omo­gu­ća­va da­lji iz­ba­čaj zbog ve­će te­ži­ne. Obe va­ra­li­ce su za­pra­vo to­nu­će u mi­ro­va­nju, što či­ni da to­nu pri na­glom za­u­sta­vlja­nju, a to je upra­vo tre­nu­tak u ko­jem bu­cov si­lo­vi­to uda­ra. Pa­zi­te, me­đu­tim, da ta­ko ih pre­zen­tu­ju­ći na pli­ćim te­re­ni­ma ne za­ka­či­te va­ra­li­cu za dno. Za­sta­ja­nje, da­kle, mo­ra bi­ti sa­svim krat­ko. Br­zi­na po­vla­če­nja ovih i slič­nih po­vr­ši­na­ca, po mom is­ku­stvu, obr­nu­to je sra­zmer­na br­zi­ni to­ka: što je tok br­ži, ove će­mo po­vr­šin­ce po­vla­či­ti spo­ri­je, i obr­nu­to... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 590-)