Kuvano žito za kraj

Ma­lo tru­da, upor­no­sti i eks­pe­ri­men­ti­sa­nja sa mam­ci­ma do­no­si­li su po­sled­njih me­se­ci do­sta uži­va­nja plov­ka­ro­ši­ma sa ma­lih sta­ja­ći­ca, i to bez ve­li­kih tro­ško­va, a uz pe­ca­nje stan­dard­nim pri­bo­rom i naj­jed­no­stav­ni­jim si­ste­mi­ma

Ne pam­tim da sam na sta­ja­ći­ca­ma na ši­rem pod­ruč­ju Ni­ša ika­da pe­cao du­že ne­go ove pro­leć­no-let­nje se­zo­ne. Na­i­me, obič­no sam na njih išao sa­mo to­kom jed­nog ili naj­vi­še dva me­se­ca, po­čet­kom pro­le­ća i u pe­ri­o­du tzv. ve­li­kog lo­vo­sta­ja (od 15. apri­la do 1. ju­na, ka­da su u za­bra­ni ša­ran, bu­cov, de­ve­ri­ka, klen, mre­na, sko­balj, plo­ti­ca, prot­fiš...). Ali ove go­di­ne su re­ke u ju­go­i­stoč­noj Sr­bi­ji (kao i u sko­ro svim dru­gim de­lo­vi­ma ze­mlje) od kra­ja zi­me prak­tič­no stal­no bi­le pri­lič­no vi­so­ke i vo­do­staj je po­čeo da se nor­ma­li­zu­je tek sa pri­bli­ža­va­njem po­lo­vi­ne ju­la, ta­ko da su ba­re i šljun­ka­re bi­le mal­te­ne je­di­ni iz­bor znat­no du­že vre­me ne­go obič­no.

JOŠ OD APRI­LA OBI­LA­ZIO SAM vi­še šljun­ka­ra u bli­zi­ni Ju­žne Mo­ra­ve, iako na nji­ma ni­je bi­lo bog­zna ka­kvog ri­bo­lo­va u tom pe­ri­o­du. Na­i­me, vo­da je još uvek bi­la zim­ski hlad­na, pa je i ri­ba bi­la sla­bo ak­tiv­na, i ta­da je i sam »upis«, ma­kar i sa naj­sit­ni­jom ri­bom, bio do­vo­ljan raz­log za ra­dost. Ko­ri­stio sam u tom pe­ri­o­du naj­fi­ni­je plov­ka­ro­ške si­ste­me, a na jed­nog cr­vi­ća do­bi­jao sam be­o­vi­ce, žu­to­o­ke (bo­dor­ke) i po­ne­ku ma­nju ba­bu­šku.

Maj me­sec je bio ve­o­ma ki­šo­vit, pa su ret­ki bi­li da­ni ka­da je mo­glo da se pe­ca a da se ne po­ki­sne. Ipak, pe­ca­nje je bi­lo ne­što bo­lje jer se ak­ti­vi­ra­la i krup­ni­ja ba­bu­ška, ko­ju sam u ne­ko­li­ko na­vra­ta so­lid­no lo­vio na plo­vak, a imao i jed­no fi­no bar­sko fi­de­ri­sa­nje – iako je tom pri­li­kom sti­dlji­vo po­čeo da se ja­vlja me­ni iz­ra­zi­to mr­ski cver­glan, bi­lo je i cr­ven­per­ki i žu­to­o­ki, a uz to sam ulo­vio (i vra­tio) i ne­ko­li­ko le­pih gr­ge­ča.

TO­KOM JU­NA JE VO­DE­NA VE­GE­TA­CI­JA kre­nu­la da bu­ja zbog ra­sta tem­pe­ra­tu­ra vo­de, usled kog se još vi­še ak­ti­vi­rao cver­glan (kom kao to­plo­vod­noj vr­sti od­go­va­ra­ju vi­so­ke tem­pe­ra­tu­re), a to je me­ni bio znak da je vre­me da poč­nem da iz­be­ga­vam tzv. ži­ve mam­ce (cr­vi­će i gli­ste), ko­je sam do tog ča­sa naj­vi­še ko­ri­stio, te da pre­đem na ži­ta­ri­ce. U tom pe­ri­o­du sam na jed­noj sta­roj ba­ri do­bio (i u vo­du vra­tio) ne­ko­li­ko je­din­ki li­nja­ka, ko­ji je u Sr­bi­ji traj­no za­šti­će­na vr­sta, a po­seb­no me je ob­ra­do­va­la či­nje­ni­ca da je bi­lo pri­me­ra­ka raz­li­či­tih ge­ne­ra­ci­ja, pa i sa­svim sit­nih, što je po­uz­dan znak da mrest te ri­be uspe­va, bar u toj sta­ja­ći­ci na ko­joj mi se ja­vlja­la. 

PO­ČET­KOM JU­LA RE­ŠIO SAM DA PO­SLED­NJI put u ovom pe­ri­o­du iza­đem na jed­nu od ba­ra, i to sa ide­jom da pro­bam da iz­beg­nem sve sit­ne ri­be a da ulo­vim što krup­ni­je ba­bu­ške. Na­kon po­sla sam br­zo ru­čao i zgra­bio tak­mi­čar­ski štap sa na­mon­ti­ra­nim ja­čim si­ste­mom i ve­ćom udi­com, ne­što sit­nog pri­bo­ra i ku­ti­ju ku­va­nog ži­ta, ko­je sam lič­no spre­mio i na­me­nio i za pri­hra­nji­va­nje me­sta i za ma­mac... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br 589-)