Zašećereno zrnevlje i mesni mamci

Bo­sut va­ži za pra­vi ba­bu­škar­ski raj, pa na tu pi­to­mu rav­ni­čar­sku re­ku od pro­le­ća do ka­sne je­se­ni hr­le broj­ni lju­bi­te­lji pe­ca­nja jed­nog od naj­po­pu­lar­ni­jih ci­pri­ni­da na­ših vo­da. Me­đu­tim, iako su tu mo­gu­ći i ulo­vi od pre­ko 10-15 kg za dan, ne­ka­da je ve­o­ma te­ško uhva­ti­ti i ne­ko­li­ko ri­ba. A što je još za­ni­mlji­vi­je, ve­li­ki tro­šak na hra­nu, mam­ce i pri­bor če­sto ne ga­ran­tu­je do­bar re­zul­tat; šta­vi­še, de­ša­va se i da naj­bo­lje pro­đu oni ko­ji se od­lu­če za jed­no­sta­van pri­stup, svi­ma do­stup­nu jef­ti­nu pri­ma­mu i naj­kla­sič­ni­je mam­ce

Pre iz­ve­snog vre­me­na s jed­nim ko­le­gom po šta­pu raz­go­va­rao sam o to­me ka­ko zi­me već du­go ni­su ona­kve ka­kve bi na ovom pod­ne­blju tre­ba­lo da bu­du, a on je tu pri­ču za­klju­čio re­če­ni­com ko­ja mi se ure­za­la u se­ća­nje jer se iz go­di­ne u go­di­nu po­ka­zu­je kao tač­na: »Sve to do­la­zi na na­pla­tu u pro­le­će!«. Baš ta­ko je bi­lo i ove go­di­ne, bu­du­ći da smo na­kon zi­me bez ima­lo sne­ga, ko­ja je vi­še li­či­la na je­sen ne­go na naj­hlad­ni­je go­di­šnje do­ba, po­čet­kom apri­la ima­li iz­u­zet­no lo­še vre­me, pra­će­no čak i sne­žnim pa­da­vi­na­ma, isti­na ma­njeg obi­ma, ali sa ni­skim tem­pe­ra­tu­ra­ma, a za­tim ne­ko­li­ko vi­še­dnev­nih ki­šnih pe­ri­o­da. Usled sve­ga to­ga je na ve­li­kom bro­ju me­sta na ko­ji­ma ina­če pe­cam, pre sve­ga na Dri­ni, ali i na mno­gim šljun­ka­ra­ma uz nju, u du­žem pe­ri­o­du bi­lo go­to­vo ne­mo­gu­će za­ba­ci­ti. Na­rav­no, to ima i ne­ke do­bre stra­ne, pre sve­ga oli­če­ne u po­ve­ća­nju ni­voa ne­kih vo­da ko­je su par go­di­na bi­le iz­u­zet­no ni­ske, što je do­ne­lo i do­bre uslo­ve za mrest svih vr­sta ri­ba. A ka­ko se ta za pe­ca­nje ne­po­volj­na hi­dro­lo­ška si­tu­a­ci­ja po­klo­pi­la sa za­bra­nom lo­va ve­ći­ne vr­sta be­le ri­be, po­sled­njih ne­de­lja for­si­rao sam je­dan od uvek iz­gled­nih te­re­na u ovom pe­ri­o­du – re­ku Bo­sut kod srem­skog se­la Mo­ro­vić (ne­da­le­ko od Ši­da). 

BO­SUT JE RE­KA VR­LO SPO­ROG to­ka (od­no­sno ma­log pa­da, bu­du­ći da ce­lim to­kom te­če kroz rav­ni­cu) i pri­lič­no plit­ka. Zbog br­zog za­gre­va­nja vo­de obi­lu­je ve­ge­ta­ci­jom, pa ri­ba ima do­sta za­klo­na i pri­rod­ne hra­ne (tj. sit­nih ži­vo­tinj­skih or­ga­ni­za­ma ko­ji­ma vo­de­no ra­sti­nje od­go­va­ra), te su uslo­vi za ži­vot i rast ri­ba (i ci­pri­ni­da i gra­blji­vi­ca) u nje­mu ve­o­ma do­bri. Ube­dlji­vo naj­broj­ni­ja ri­bo­lov­no za­ni­mlji­va vr­sta je ba­bu­ška, ali ima do­sta i bo­dor­ke i cr­ven­per­ke, ko­je su uz to pri­lič­no krup­ne za na­še uslo­ve. Ni ša­ran ni­je re­dak, prem­da se, isti­ni za vo­lju, naj­če­šće lo­ve sit­ni­ji pri­mer­ci, od oko 1 kg, a kao i u mno­gim dru­gim rav­ni­čar­skim spo­ro­te­ku­ćim vo­da­ma, ima mno­go do­sad­nog cver­gla­na, ali on sre­ćom, ka­da su ci­pri­ni­di ak­tiv­ni, ne sme­ta pre­vi­še, tj. ret­ko do­đe na udi­cu.

IPAK, U SVEM TOM MNO­ŠTVU me­ni je na Bo­su­tu ba­bu­ška ci­lja­na vr­sta. U pr­voj po­lo­vi­ni pro­le­ća se ona mre­sti, te pri­la­zi oba­li i za­vla­či se u pri­o­bal­nu ve­ge­ta­ci­ju. Naj­e­fi­ka­sni­je se pe­ca na plo­vak, za šta ja ko­ri­stim »di­rek­ta­še« (šta­po­ve bez vo­đi­ca) du­ge 5 i 6 m. Iako se lo­vi bli­zu oba­le, na da­lji­ni od sa­mo 6-7 m, upo­tre­blja­vam plov­ke no­si­vo­sti 3 g, ko­je mak­si­mal­no op­te­re­tim – to­li­ko da im iz vo­de vi­ri sa­mo an­te­na. Ta­ko po­sti­žem da ma­mac br­zo po­to­ne do dna, gde se ba­bu­ška hra­ni, dok isto­vre­me­no iz­be­ga­vam do­sad­nu be­o­vi­cu, ko­je ima ve­o­ma mno­go, a hra­nu tra­ži u gor­njem i sred­njem slo­ju vo­de.

U ovom pe­ri­o­du na go­re­po­me­nu­toj da­lji­ni od oba­le du­bi­na je od 1,8 do 2 m, tj. Bo­sut je znat­no vi­ši ne­go le­ti, ka­da na 6-7 m od oba­le naj­če­šće ne­ma vi­še od 60 cm du­bi­ne. Si­stem po­de­sim ta­ko da mi ma­mac bu­de na sa­mom dnu a naj­lon za­teg­nut, pa vi­dim i naj­ma­nja po­me­ra­nja plov­ka ka­da ri­ba kre­ne da uzi­ma ma­mac.

UVEK ZA OVA­KVO PE­CA­NJE no­sim dva šta­pa, od ko­jih mi je na jed­nom ma­nja udi­ca, ve­li­či­ne 12 ili 14, a na dru­gom ne­što ve­ća – No. 8 ili 10. Raz­log ta­kvog pri­stu­pa ve­o­ma je jed­no­sta­van – če­sto se de­ša­va da ri­ba pi­pa­vo uzi­ma ma­mac i ta­da ve­ća udi­ca ni­je naj­bo­lje re­še­nje. Za­to na­kon po­čet­nog hra­nje­nja za­ba­cim si­ste­me sa tim udi­ca­ma raz­li­či­tih ve­li­či­na, pa gle­dam da li ne­što od ta dva ri­bi vi­še od­go­va­ra. Ka­da utvr­dim ka­ko sto­je stva­ri, va­dim dru­gi štap. Ov­de ri­ba, na­i­me, naj­če­šće ta­ko ra­di da je na dva šta­pa te­ško pe­ca­ti, a i te­ren je ma­lo ne­zgo­dan, pa se si­ste­mi če­sto ka­če za pri­o­bal­nu ve­ge­ta­ci­ju ili pak me­đu­sob­no mr­se ako su za­ba­če­ni je­dan bli­zu dru­gog i na istu da­lji­nu. 

MA­NA MA­NJE UDI­CE je to što su spa­da­nja ba­bu­ški i nji­ho­vi pro­ma­ša­ji če­šći ne­go sa ve­ćom udi­com, ali ne­kad je to na­pro­sto je­di­no lo­gič­no... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 586-)