Hibrid i kederi

Štu­ka se de­ce­ni­ja­ma to­li­ko uspe­šno lo­vi na ne­ke vr­ste va­ra­li­ca da mno­gi ri­bo­lov­ci mi­sle da im sem par lep­ti­ra i ka­ši­ka ni­ka­kvi dru­gi ve­štač­ki mam­ci za tu gra­blji­vi­cu ni­su po­treb­ni. Ali ima i onih ko­ji ma­lim iz­me­na­ma »kla­si­ku« pre­tvo­re u još ubo­ji­ti­je ori­gi­nal­no »oruž­je«

U po­sled­njih pet go­di­na, po­ka­zu­je to evi­den­ci­ja iz mog ri­bo­lo­vač­kog dnev­ni­ka, ni­jed­na se­zo­na ni­je ni po­če­la ni­ti se za­vr­ši­la isto kao pret­hod­na. Sva­ki put su raz­li­či­te bi­le i vre­men­ske i hi­dro­lo­ške pri­li­ke, pa sto­ga i ri­blji ape­tit, kao i ulo­vi štu­ke ko­je smo mo­je ko­le­ge i ja ostva­ri­va­li na vo­da­ma u Do­njem Pod­ri­nju.

Ovo­go­di­šnji pr­vi april bio je tmu­ran, ki­šo­vit i hla­dan, ali taj da­tum, ka­da pre­sta­je lo­vo­staj na štu­ku, za me­ne je je­dan od naj­va­žni­jih da­na u go­di­ni i ret­ko pro­pu­stim pri­li­ku da iza­đem na vo­du po­sle du­ge pa­u­ze. Po do­la­sku na jed­nu od šljun­ka­ra kraj Dri­ne vi­deo sam da je vo­do­staj, kao što sam i oče­ki­vao, vr­lo vi­sok za to do­ba go­di­ne te da je sloj »slo­bod­ne« vo­de iz­nad ve­ge­ta­ci­je znat­no vi­ši ne­go ra­ni­je.

BI­LO MI JE JA­SNO DA SU USLO­VI od­lič­ni da is­pro­bam va­ra­li­cu ko­ju sam na­pra­vio pre­prav­kom kla­sič­nog lep­ti­ra i na­zvao je »Hi­brid«. Ide­ja da to ura­dim ro­di­la se iz nu­žde – na­i­me, lep­ti­ra­sta va­ra­li­ca do­ma­će rob­ne mar­ke Mar­shall ima­la je su­vi­še la­ga­no te­lo u od­no­su na ve­li­či­nu kril­ce­ta, zbog če­ga se pri vo­đe­nju ce­la okre­ta­la oko uz­du­žne ose i br­zo uvr­ta­la stru­nu. U po­ku­ša­ju da taj pro­blem re­šim, jer mi se svi­đa­la vi­bra­ci­ja ko­ju to kril­ce pra­vi, ski­nuo sam tro­kra­ku udi­cu i na nje­no me­sto na­mon­ti­rao džig udi­cu ve­li­či­ne 3/0 sa na­li­ve­nim ote­ža­njem od 10 g, na ko­ju sam na­ta­kao ma­li be­li tvi­ster. Od­mah sam vi­deo da je moj po­ku­šaj is­pu­nio osnov­ni cilj, jer se sa­da oko uz­du­žne ose okre­ta­lo sa­mo me­tal­no kril­ce; uz to sam do­bio va­ra­li­cu ko­ju sam mo­gao da vo­dim i pri po­vr­ši­ni ali i do­sta du­blje, pa je osta­lo još sa­mo da vi­dim ka­ko će štu­ke re­a­go­va­ti na nju (a po­taj­no sam pri­želj­ki­vao da mi pro­leć­na se­zo­na 2023. poč­ne kao i pret­hod­na, ka­da sam u pr­vom iz­la­sku po­sle za­bra­ne imao ka­pi­tal­nu štu­ku).

BU­DU­ĆI DA SAM VE­LI­KI po­klo­nik ri­bo­lo­va štu­ke na plo­vak, i ovog pu­ta sam osim va­ra­li­čar­ca po­neo i ži­ve ke­de­re i dva šta­pa za pe­ca­nje na »ba­le­ri­ne«. Za­ba­cio sam ih na iz­gled­nu po­zi­ci­ju a on­da po­čeo da pre­tra­žu­jem zo­nu oko njih »Hi­bri­dom«, ko­ji je mo­gu­će baš da­le­ko ba­ci­ti. Zbog ki­še, ko­ja je če­sto po­či­nja­la i sta­ja­la, po­vre­me­no sam se skla­njao u auto­mo­bil, a u dru­gom za­ba­ča­ju na­kon jed­ne od tih pa­u­za ose­tio sam sna­žan uda­rac. Na tre­nu­tak sam po­mi­slio da imam krup­nu ri­bu na šta­pu, ali ka­ko u ne­ko­li­ko na­red­nih se­kun­di ni­je bi­lo ka­rak­te­ri­stič­nog »tr­za­nja« sa dru­ge stra­ne, po­mi­slio sam da sam mo­žda ipak po­vu­kao ne­ku ve­ću gra­nu, jer zbog te­škog te­re­na (pu­nog po­to­plje­nog kr­ša i raz­ne ve­ge­ta­ci­je) pe­cam štu­ku na pri­bor sna­gom pri­me­re­ni­ji lo­vu so­ma. Me­đu­tim, stru­na je usko­ro kre­nu­la u stra­nu... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 586-)