Šta ja ovo imam na štapu?!

Pr­vi od­la­zak na sva­ki ri­bom bo­gat te­ren no­si ve­li­ka oče­ki­va­nja, ali i zna­tan ri­zik, jer ni naj­i­sku­sni­ji ri­bo­lo­vac ne mo­že bi­ti si­gu­ran da se do­bro pri­pre­mio za ono što ga na ne­po­zna­toj vo­di oče­ku­je. Ovog pu­ta, me­đu­tim, sve je bi­lo ide­al­no, osim vre­men­skih pri­li­ka, pa je i re­zul­tat bio iz­nad svih oče­ki­va­nja

Du­že vre­me sam pra­tio raz­ne ob­ja­ve i vi­deo-snim­ke dru­ga­ra po šta­pu iz su­sed­ne Hr­vat­ske, di­ve­ći se pri­tom nji­ho­vim ulo­vi­ma, a i či­sto­ći i le­po­ti mno­gih ri­bo­lov­nih vo­da. A on­da su se ne­dav­no ko­nač­no slo­ži­le sve koc­ki­ce, tj. po­klo­pi­lo se da mo­ji pri­ja­te­lji La­zar Pa­vlo­vić i Vla­da Ko­stić i ja isto­vre­me­no mo­že­mo da odvo­ji­mo ne­ko­li­ko da­na za od­la­zak u Hr­vat­sku ra­di ri­bo­lo­va, pa je do­go­vor tra­jao bu­kval­no ono­li­ko ko­li­ko je tre­ba­lo da ja pi­tam: »Ide­mo li u Za­greb?«, a oni da od­go­vo­re: »Da! Kad kre­će­mo?«.

Za ri­bo­lov smo odvo­ji­li 10, 11. i 12. mart, ali da bu­dem iskren, ni­smo bi­li sa­svim na­či­sto šta će nas na Sa­vi bli­zu Za­gre­ba do­če­ka­ti, ka­ko da pri­stu­pi­mo pe­ca­nju, da li je tre­nut­ni vo­do­staj do­bar ili ne. Sve u sve­mu, pred­sto­ja­la nam je jed­na pri­lič­no ne­iz­ve­sna avan­tu­ra, ko­ju nam je ipak – da­ju­ći nam broj­ne vr­lo kon­kret­ne in­for­ma­ci­je – umno­go­me olak­šao ko­le­ga Pa­trik Škr­bec iz Za­gre­ba, vr­sni ri­bo­lo­vac i tak­mi­čar, a na isti na­čin po­mo­gli su nam i bra­ća Do­rian i Bru­no Če­ta, ko­ji ima­ju Ju­tjub ka­nal i In­sta­gram na­log Twin­sFe­e­de­r­Fis­hing.

ZNA­LI SMO ZA­SI­GUR­NO DA JE te­ren na ko­ji ide­mo bo­gat ka­pi­tal­nim pri­mer­ci­ma de­ve­ri­ke, mre­ne i plo­ti­ce, pa smo shod­no to­me oda­bra­li pri­bor i pri­pre­mi­li za­li­hu hra­ne i ma­ma­ca, na­rav­no no­se­ći sve i sva­šta (uklju­ču­ju­ći i re­zer­vne šta­po­ve i ma­ši­ni­ce raz­li­či­tih ka­rak­te­ri­sti­ka, ve­li­ku ko­li­či­nu hra­ni­li­ca ra­znih te­ži­na itd.). Ali ni­šta nam od to­ga ni­je te­ško pa­da­lo jer smo bi­li eufo­rič­ni u iš­če­ki­va­nju su­sre­ta sa ogrom­nim ri­ba­ma ko­je smo ne­bro­je­no mno­go pu­ta vi­de­li u vi­deo-za­pi­si­ma o ri­bo­lo­vu na ra­znim te­re­ni­ma na Sa­vi oko Za­gre­ba.

Ne­ko­li­ko sa­ti pre po­la­ska po­zvao sam te­le­fo­nom ri­bo­ču­va­ra Ve­la­gi­ća iz ŠRD Du­go Se­lo – Ru­gvi­ca (udru­že­nja ko­je upra­vlja de­lom Sa­ve na kom smo na­me­ra­va­li da lo­vi­mo). On mi je re­kao da po nji­ho­vim pra­vi­li­ma mo­ra­mo ima­ti sun­đe­ra­stu pro­stir­ku za ulo­vlje­nu ri­bu i an­ti­sep­tik, pa smo i to spa­ko­va­li u po­sled­nju tor­bu pre ne­go što smo usred no­ći kre­nu­li ka Za­gre­bu.

Na pu­tu ni­je bi­lo gu­žve, a i gra­ni­cu smo pre­šli vr­lo br­zo, ta­ko da smo za 4 sa­ta i 15 mi­nu­ta sti­gli u me­sto Nart Sav­ski, oko 20 km niz­vod­no od Za­gre­ba (bli­zu Du­gog Se­la), gde smo se pre po­la­ska na vo­du na­šli sa ri­bo­ču­va­rom i ku­pi­li do­zvo­le (ko­je je oba­ve­zno ima­ti pre po­čet­ka ri­bo­lo­va). Jed­no­dnev­na do­zvo­la za taj deo Sa­ve ko­šta 15 evra, a tro­dnev­na 35, pa smo sva tro­ji­ca uze­li tro­dnev­ne i uz njih do­bi­li pa­pir sa pra­vi­li­ma po­na­ša­nja na vo­di i kon­takt te­le­fo­ni­ma svih ri­bo­ču­va­ra na tom pod­ruč­ju (u Hr­vat­skoj ne­ma je­din­stve­ne do­zvo­le već se ri­bo­lov­ni­ce va­de za sva­ko pod­ruč­je po­seb­no). Do­bi­li smo od ču­va­ra i in­for­ma­ci­je o tre­nut­nom sta­nju na vo­di i po­tvr­du da smo se od­lu­či­li za do­bro me­sto.

MOJ TRUD ULO­ŽEN U PRI­KU­PLJA­NJE po­da­ta­ka o tom te­re­nu se is­pla­tio, bu­du­ći da se is­po­sta­vi­lo da sam po­go­dio gde bi se u ovom pe­ri­o­du ima­lo smi­sla u ri­bo­lo­vu oku­ša­ti, iako tu ni­ka­da ra­ni­je ni­sam bio. Pr­va po­zi­ci­ja bi­la je pe­šča­na pla­ža na jed­noj sav­skoj kri­vi­ni, do ko­je ni­je bi­lo la­ko do­ći jer smo mo­ra­li ma­lo vi­še da pe­ša­či­mo no­se­ći stva­ri, pa i da pre­đe­mo pre­ko jed­nog blat­nja­vog ka­na­la, u kom je oči­gled­no do­sko­ra bi­lo vo­de (ni­vo Sa­ve bio je i u vre­me ka­da smo se mi na njoj na­šli za 1-1,5 m vi­ši od nor­mal­nog za ovo do­ba go­di­ne). Ali već pr­vi po­gled go­vo­rio je da po svoj pri­li­ci ni­smo po­gre­ši­li, jer je »Kri­vi­na«, ka­ko to me­sto zo­vu i lo­kal­ni ri­bo­lov­ci, de­lo­va­la za­i­sta obe­ća­va­ju­će, pa smo se pu­ni ela­na da­li na ras­pa­ki­va­nje i pri­pre­mu hra­ne (vi­di okvir »Pri­ma­ma«), ma­ma­ca pri­bo­ra i sto­li­ca.

Sva tro­ji­ca smo se opre­de­li­li za šta­po­ve ja­čih gra­ma­ža i on­da ba­ci­li na son­di­ra­nje dna na raz­li­či­tim da­lji­na­ma ka­ko bi­smo pro­na­šli po­god­ne tač­ke za pla­si­ra­nje pri­ma­me i si­ste­ma. Pre­ci­zno i te­melj­no is­pi­ti­va­nje bi­lo je – po­ka­za­će se – neo­p­hod­no, jer u toj iz­gled­noj zo­ni ima do­sta pre­pre­ka (po­to­plje­nih sta­ba­la, gra­nja, tra­ve...). Is­po­sta­vi­lo se da sam ja u pred­no­sti u od­no­su na ko­le­ge bu­du­ći da kao osnov­nu stru­nu ko­ri­stim ple­te­ni­cu, či­ja mi je ne­te­glji­vost mno­go po­mo­gla u pre­ci­znom »či­ta­nju« dna. Sa­va je na tom de­lu znat­no ma­nja re­ka ne­go u svom do­njem to­ku i ni­je pre­du­bo­ka – utvr­di­li smo da se od oba­le ka sre­di­ni du­bi­na po­ve­ća­va do mak­si­mal­nih 4,5 m. Ka­da smo za­vr­ši­li sa son­di­ra­njem, ko­nač­no smo mo­gli da poč­ne­mo sa pe­ca­njem na te­re­nu na kom smo du­go sa­nja­li da se na­đe­mo.

BA­CA­NJE PRI­MA­ME NA­MEN­SKIM hra­ni­li­ca­ma za po­čet­no hra­nje­nje ni­je bi­lo mo­gu­će, pa sam kre­nuo že­sto­ko sa ka­ve­znom AS-ovom hra­ni­li­com ve­će za­pre­mi­ne, u či­ju kor­pu sta­je do­sta pri­ma­me, da­vlje­nih cr­va i par­ti­kli (ku­va­ne ko­no­plje, pe­le­ta itd.). Pr­vih 10 pu­ta za­ba­cio sam bez udi­ce na si­ste­mu, a on­da sam do­dao i nju i u na­red­nih po­la sa­ta za­ba­ci­vao ot­pri­li­ke na sva­ki mi­nut, sve do pr­vog si­lo­vi­tog udar­ca, na­kon kog je usle­di­la bor­ba to­kom ko­je mi je bi­lo sa­svim ja­sno da ću ovo pe­ca­nje za­vr­ši­ti sa šta­pom ko­jim sam po­čeo i ko­ji sam ovom pri­li­kom pr­vi put iz­neo na vo­du – MAP-ovim Pa­ra­bo­li­xom II (vi­di okvir »Pri­bor«)... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 581-)