Protiv vetra i zakački

Sam po­če­tak pro­leć­ne se­zo­ne lo­va be­le ri­be na na­šim naj­ve­ćim te­re­ni­ma bio je pri­lič­no mr­šav, pre sve­ga zbog zna­čaj­nih osci­la­ci­ja vo­do­sta­ja i pro­men­lji­vog vre­me­na. Ipak, po­je­di­ni upor­ni i is­ku­sni ri­bo­lov­ci i u ta­kvim uslo­vi­ma uspe­va­li su da pro­na­đu ri­bu i na­čin da se le­po na­pe­ca­ju

Tre­ćeg mar­tov­skog vi­ken­da uma­lo sam pro­pu­stio jed­no baš le­po pe­ca­nje na Sa­vi kod tzv. Na­u­tič­kog se­la i re­sto­ra­na Bi­ser u Bo­ljev­ci­ma, na te­re­nu po­red ko­jeg če­sto pro­la­zim, ali se po­sled­njih go­di­na ret­ko na nje­mu za­dr­ža­vam i pe­cam. Za taj sto­ti­nak me­ta­ra dug deo sav­ske oba­le bi­lo bi ma­lo pre­te­ra­no re­ći da je kult­no ri­bo­lo­vač­ko me­sto, ali sam ra­ni­jih go­di­na na nje­mu sre­tao mno­ge po­zna­te fi­de­ra­še (uglav­nom iz Be­o­gra­da), a sa ne­ki­ma od njih se tu i upo­znao. Te­ren je vr­lo pri­stu­pa­čan i na nje­mu mo­že uspe­šno da se lo­vi, ali po le­pom vre­me­nu, po­go­to­vo le­ti, ipak je su­vi­še iz­lo­že­no »pri­ti­sku« iz­let­ni­ka, ča­ma­ca, sku­te­ra, ku­pa­ča, pa na­ma ri­bo­lov­ci­ma ko­ji­ma od­go­va­ra ma­lo vi­še ti­ši­ne i mi­ra taj am­bi­jent ni­je baš ide­a­lan.

ALI DOK NE POČ­NU LET­NJE vru­ći­ne, a vo­do­staj Sa­ve je vi­sok (ka­kav je bio to­kom naj­ve­ćeg de­la mar­ta), po­pu­lar­ni po­tes kod Bi­se­ra jed­no je od sve re­đih me­sta na Sa­vi u oko­li­ni Be­o­gra­da gde mo­že i da se pri­đe vo­di i da se so­lid­no lo­vi (a da se pri­tom to či­ni sa oba­le, ne sa spla­va), zbog če­ga je pret­hod­nih ne­de­lja i bi­lo ve­o­ma pri­vlač­no. U tom pe­ri­o­du bi­lo je so­lid­nih ulo­va, ali je jed­na eki­pa sa­sta­vlje­na od od­lič­nih fi­de­ra­ša (i mo­jih do­brih pri­ja­te­lja) par da­na pre po­me­nu­tog vi­ken­da pro­šla ve­o­ma lo­še – osim »pe­še­va« (gla­vo­ča) i go­ve­da­ra­ca ima­li su bu­kval­no sa­mo jed­nu je­din­ku be­le ri­be.

Ja sam za su­bot­nje pre­pod­ne, ne­za­vi­sno od svih go­re­po­me­nu­tih in­for­ma­ci­ja, pla­ni­rao na­bav­ke i oba­vlja­nje uobi­ča­je­nih kuć­nih po­slo­va i una­pred se po­mi­rio s tim da tog vi­ken­da za me­ne ne­će bi­ti pe­ca­nja. Me­đu­tim, moj pri­ja­telj Mar­ko Bu­da­ko­vić imao je dru­ga­či­je pla­no­ve. Ka­da sam uju­tro ustao i po­gle­dao u mo­bil­ni te­le­fon, vi­deo sam nje­go­vu SMS po­ru­ku u ko­joj je pi­sa­lo da je sa Go­ra­nom već za­u­zeo po­zi­ci­ju kod be­ton­skog spu­sta za čam­ce na­do­mak re­sto­ra­na Bi­ser i da me­sta još uvek ima i za me­ne, da se po­ne­ka be­la ja­vi iako ve­tar ja­ko du­va, te da shod­no sve­mu to­me od­mah do­đem! Po­što pret­hod­nog da­na ni­šta ni­sam pri­pre­mio, u pr­vi mah sam od­bio i na­sta­vio sa ju­tar­njim po­slo­vi­ma. Ali Mar­ko se ni­je pre­da­vao – zna mo­je »sla­be tač­ke« i po­sle dva-tri sa­ta sle­di­la je još jed­na po­ru­ka: tre­ba im ba­lon vo­de za ku­va­nje ka­fe, a i on za me­ne ima do­volj­no cr­vi­ća i spre­mlje­ne pri­ma­me ko­ja mu je osta­la od pro­šlo­ne­delj­nog tak­mi­če­nja u Srem­skoj Mi­tro­vi­ci (gde se od­lič­no po­ka­za­la, bu­du­ći da je bio pr­vi u sek­to­ru i dru­gi na sta­zi). To već ni­sam ni­ka­ko mo­gao da od­bi­jem, i prem­da je već bi­lo 10 sa­ti, re­kao sam se­bi da se dan po­do­sta pro­du­žio, a ni Bo­ljev­ci ni­su da­le­ko, pa sam na br­zi­nu uba­cio pri­bor u ko­la i kre­nuo.

NE­KIH SAT VRE­ME­NA ka­sni­je sme­stio sam se de­sno od Mar­ka (tj. ne­što uz­vod­ni­je), dok je le­vo od nje­ga bio Go­ran. Do­go­vo­ri­li smo se da, kao i obič­no u ova­kvoj si­tu­a­ci­ji, pe­ca­mo u is­toj li­ni­ji, ovog pu­ta na uda­lje­no­sti od 30 m. Ina­če, ovo me­sto po vi­so­kom vo­do­sta­ju Sa­ve u po­sled­nje vre­me mo­že da bu­de pri­lič­no te­ško za pe­ca­nje zbog broj­nih za­ka­čalj­ki (ko­jih ra­ni­je, či­ni mi se, ni­je bi­lo to­li­ko). De­lom je, da­kle, vo­da po svoj pri­li­ci na­ne­la ne­ki krš, ali je či­nje­ni­ca i  da po ve­li­koj vo­di si­stem sa hra­ni­li­com i udi­com (a na­rav­no i sa ri­bom, ka­da je na njoj) mo­ra­mo pro­vu­ći kroz ra­sti­nje ko­je je ina­če na su­vom ili u pli­ća­ku i ta­da se vi­di. Po­što su me dru­ga­ri upo­zo­ri­li da su već ima­li do­sta ki­da­nja, ni­sam se dvo­u­mio i od­mah sam po­sta­vio šip­ke za pre­me­ra­va­nje stru­ne, a on­da i za­kli­po­vao naj­lon na da­lji­nu na ko­joj su i oni već pe­ca­li. To­kom da­na sam se u ne­ko­li­ko na­vra­ta vra­ćao šip­ka­ma ka­da bih po­ki­dao si­stem, ali za­hva­lju­ju­ći to­me ni­sam mo­rao da bri­nem da li ću pro­ma­ši­ti hra­ni­li­šte i ta­ko sam se­bi »raz­vu­ći« ri­bu ume­sto da je pri­vla­čim, jer je da­lji­na na ko­ju sam za­ba­ci­vao uvek bi­la ista. Uz­gred, ne­ke ko­le­ge da­lji­nu od­me­ra­va­ju bro­ja­njem okre­ta ru­či­ce na ma­ši­ni­ci, ali je me­ni raz­me­ra­va­nje sa šip­ka­ma si­gur­ni­je jer to­kom pe­ca­nja če­sto me­njam šta­po­ve, a raz­li­či­te ma­ši­ni­ce ko­je su na nji­ma ne »sku­plja­ju« istu ko­li­či­nu naj­lo­na jed­nim okre­tom ruč­ke (na­rav­no, i to se mo­že pre­va­zi­ći, ali ja sam se na šip­ke na­vi­kao i ta­ko mi je naj­lak­še).

NA OVOM PE­CA­NJU, OSIM pri­lič­no sla­be ak­tiv­no­sti ri­be, tre­ba­lo je re­ši­ti još dva pro­ble­ma. Mno­štvo za­kač­ki (ko­je sam go­re po­me­nuo) na­sto­jao sam da »pre­sko­čim« ta­ko što bih pri va­đe­nju si­ste­ma (po­go­to­vo kad bih imao ri­bu na udi­ci) što je vi­še mo­gu­će po­di­zao vrh šta­pa,  ne­ret­ko pri­tom usta­ju­ći iz sto­li­ce... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 581-)