Sad ga vidi(š), sad ga ne vidi(š)

Iako je kod nas odav­no odo­ma­ćen ri­bo­lo­vač­ki po­zdrav: »Bi­stro«, s raz­lo­gom je uvre­že­no mi­šlje­nje da se ve­ći­na vr­sta naj­bo­lje lo­vi u mut­nom, a da u vo­di ve­li­ke pro­vid­no­sti ni glad­nu ri­bu ni­je la­ko na­ve­sti da uzme ma­mac, po­go­to­vo ve­štač­ki. Me­đu­tim, taj pro­blem ni­je ne­re­šiv, uko­li­ko se dr­ži­mo ne­kih pra­vi­la

Me­se­če­ve me­ne, va­zdu­šni pri­ti­sak, pre­ja­ko sun­ce ili ve­li­ka oblač­nost, nat­pro­seč­no vi­sok od­no­sno ni­zak vo­do­staj, pre­ma­la ili pre­ve­li­ka pro­vid­nost vo­de i br­zi­na to­ka sa­mo su ne­ki od me­đu­sob­no po­ve­za­nih fak­to­ra ko­ji mo­gu uti­ca­ti na ak­tiv­nost ri­be i naš uspeh u pe­ca­nju. A ka­ko se ide­al­ni sklop okol­no­sti iz­u­zet­no ret­ko do­ga­đa, s raz­lo­gom mno­gi ri­bo­lov­ci kon­sta­tu­ju: »Uko­li­ko bih če­kao da uslo­vi bu­du sa­vr­še­ni, go­di­šnje bih upi­sao jed­no dva iz­la­ska na vo­du«. Na­rav­no, zbog to­ga svi mi ko­ji pe­ca­nju pri­stu­pa­mo ozbilj­ni­je, tj. ko­ji­ma je ono bi­tan deo ži­vo­ta, ne če­ka­mo te da­ne u ko­ji­ma bi na­ma i ri­bi sve bi­lo po­ta­man, već na vo­du ide­mo on­da ka­da mo­že­mo i na li­cu me­sta na­sto­ji­mo da se pri­la­go­di­mo za­te­če­noj si­tu­a­ci­ji ka­ko bi­smo iz nje iz­vu­kli mak­si­mum. 

JED­NU OD NAJ­NE­PO­VOLJ­NI­JIH kom­bi­na­ci­ja bit­nih uslo­va za ri­bo­lov­ca, po mom do­sa­da­šnjem is­ku­stvu, u va­ra­li­ča­re­nju gr­ge­ča (ban­da­ra) na je­ze­ri­ma či­ne bi­stra vo­da i sun­ča­no vre­me. U po­sled­njih ne­ko­li­ko go­di­na do­sta vre­me­na pro­veo sam na Sav­skom je­ze­ru u Be­o­gra­du (Adi Ci­gan­li­ji) i na Sre­br­nom je­ze­ru kod Ve­li­kog Gra­di­šta. Te dve sta­ja­ći­ce od­li­ku­ju se iz­u­zet­no ve­li­kom pro­vid­no­šću to­kom svih 12 me­se­ci, što u su­šti­ni od­go­va­ra gr­ge­ču, kao ri­bi ko­ja se u po­tra­zi za hra­nom u ve­li­koj me­ri osla­nja na vid (pa je za­to u obe­ma sra­zmer­no bro­jan, a u Sav­skom je­ze­ru i kru­pan). Ali on svoj vid ko­ri­sti i da uoči opa­snost od­no­sno sve što je sum­nji­vo na po­ten­ci­jal­nom ple­nu, pa u uslo­vi­ma do­bre vi­dlji­vo­sti po­sta­je iz­u­zet­no te­ško na­ve­sti ga da uzme ma­mac. Zbog to­ga ulov ni­je sva­ki put za­ga­ran­to­van, ali ako do­volj­no če­sto ide­mo na pe­ca­nje, na­u­či­će­mo ka­ko da pre­va­ri­mo ri­bu i u ta­kvim uslo­vi­ma i ka­ko da im se pri­la­go­di­mo na na­čin ko­ji će omo­gu­ći­ti naj­bo­lji ulov. 

KA­DA JE VRE­ME SUN­ČA­NO A vo­da iz­ra­zi­to bi­stra, pre­ko le­ta će­mo naj­ve­će šan­se da hva­ta­mo gr­ge­če na va­ra­li­ce ima­ti u pe­ri­o­di­ma sla­bi­je vi­dlji­vo­sti. Na je­ze­ri­ma na ko­ji­ma pre­ko da­na ima ku­pa­ča, to je pre sve­ga ra­no ju­tro, tj. cik zo­re i pr­vi sat na­kon iz­la­ska sun­ca, a ta­mo gde je lju­di ma­nje ili gde mo­že­mo da pe­ca­mo iz čam­ca (npr. na Vla­sin­skom ili Gru­žan­skom je­ze­ru), i te ka­ko se is­pla­ti i pe­ca­nje pred za­la­zak sun­ca, ka­da su mo­gu­ći fan­ta­stič­ni ulo­vi za krat­ko vre­me, tj. ve­li­ka ak­tiv­nost ri­be. Na­rav­no, uko­li­ko ne­ma gu­žve mo­že­mo i usred le­ta lo­vi­ti ceo dan, ali mo­je is­ku­stvo go­vo­ri da su šan­se ta­da znat­no ma­nje ne­go u dva go­re­po­me­nu­ta cu­ga... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 579-)