Ni go­re ni do­le

Sve ve­ći pri­ti­sak na ri­blji fond kom­bi­no­van sa raz­vo­jem teh­no­lo­gi­je u ra­znim sfe­ra­ma pa i u ri­bo­lo­vu za po­sle­di­cu ima­ i po­ste­pe­no po­bolj­ša­va­nje ma­ma­ca i nji­ho­vih pre­zen­ta­ci­ja, tj. na­či­na na ko­je ih nu­di­mo ri­bi. U lo­vu ci­pri­nid­nih vr­sta već ne­ko­li­ko go­di­na se uz to­nu­će i pli­va­ju­će mam­ce sve vi­še upo­trebljavaju i tzv. kri­tič­no ba­lan­si­ra­ni, za ko­je ve­ći­na evrop­skih ri­bo­lo­va­ca koristi iz en­gle­skog je­zi­ka pre­u­ze­t na­ziv »vaf­te­ri«

U mo­der­nom ša­ran­skom ri­bo­lo­vu du­go su boj­li­ji po plov­no­sti de­lje­ni na dve ja­sno odvo­je­ne vr­ste – to­nu­će i pli­va­ju­će. U si­tu­a­ci­ja­ma ka­da im je bi­la po­treb­na »me­đu­plov­nost« ša­ran­dži­je su pra­vi­le »sne­ška be­li­ća« od po jed­nog to­nu­ćeg i pli­va­ju­ćeg boj­li­ja (či­ji je preč­nik mo­gao bi­ti isti ili raz­li­čit) ili su na dla­ku ka­či­le po jed­nu po­lo­vi­nu pli­va­ju­ćeg i to­nu­ćeg boj­li­ja. Na­rav­no, ni­je pro­šlo mno­go pre ne­go što se kroz prak­su po­ka­za­lo da ne­kad ni­je naj­e­fi­ka­sni­je ni da to­nu­ći ma­mac i udi­ca le­že sa­svim na dnu, a ni da pli­va­ju­ći boj­li leb­di iz­nad nje­ga to­li­ko da iz­di­že i udi­cu, jer je u tom slu­ča­ju opre­zni ša­ran mo­že vi­de­ti »iz avi­o­na«.

EKS­PE­RI­MEN­TI­SA­NJE SA PRE­ZEN­TA­CI­JA­MA i sa­stoj­ci­ma boj­li-sme­sa ko­ji po­ve­ća­va­ju plov­nost boj­li­ja do­ve­li su do pro­na­la­ska vaf­te­ra – ma­ma­ca za ci­pri­ni­de ko­ji su ta­ko ba­lan­si­ra­ni da su iz­me­đu pli­va­ju­ćeg boj­li­ja i to­nu­ćih ma­ma­ca, tj. ta­man to­li­ko plov­ni da leb­de tik iz­nad pod­lo­ge na ko­joj le­ži udi­ca na ko­ju su mon­ti­ra­ni, či­me one­mo­gu­ća­va­ju ša­ra­na da je uoči. Na­rav­no, taj »bes­te­žin­ski« ma­mac (ko­ji ne pro­pa­da u tra­vu, mulj, pe­sak...) ri­ba la­ko vi­di i iz da­lji­ne i još lak­še usi­sa za­jed­no sa udi­com, ko­ja joj ne­ret­ko za­vr­ši du­bo­ko u usti­ma, a na­kon što lo­vi­na kre­ne u beg ka­da ose­ti ubod, te­ži­na hra­ni­li­ce ili olo­va »da kon­tru« i ri­bo­lov­cu osta­je sa­mo da uži­va u bor­bi. Vaf­te­ri su se po­seb­no do­bro po­ka­za­li u lo­vu ša­ra­na, krup­ne ba­bu­ške i de­ve­ri­ke, ka­ko u kom­bi­na­ci­ji sa me­tod ili pe­let hra­ni­li­ca­ma, ta­ko i pri pe­ca­nju sa obič­nim olo­vom kao ute­gom. S uspe­hom se ko­ri­ste i u re­kre­a­tiv­nom i u tak­mi­čar­skom ri­bo­lo­vu, a upo­tre­blji­vi su i za pe­ca­nje na plo­vak (vi­di okvir »Plov­ka­re­nje«).

VAF­TE­RI SE PRA­VE U FOR­MI boj­li­ja (tj. okru­gli­ca) ili pe­le­ta (valj­či­ća), i po­sle du­gog sta­ja­nja u vo­di osta­ju pri­vlač­ni za ri­bu (tj. traj­ni su na udi­ci). Mo­gu­će ih je mon­ti­ra­ti na raz­li­či­te na­či­ne, pro­iz­vo­de se u istom spek­tru aro­ma i bo­ja kao i osta­li ša­ran­ski mam­ci i la­ko ih je do­dat­no na­mi­ri­sa­ti uko­li­ko ri­bo­lo­vac pro­ce­ni da je to po­treb­no, a oni na­pra­vlje­ni uz do­da­tak kon­zer­van­sa mo­gu se du­go ču­va­ti.

Za­vi­sno od ve­li­či­ne vaf­te­ra i mo­de­la udi­ce, oda­bra­će­mo nje­nu ve­li­či­nu. Tu strikt­nih... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 578-)